23. april je svetski dan knjige. U tom duhu, danas vam pišem/pričam o jednoj knjizi kojom sam oduševljena i koja je na mene ostavila popriličan utisak. Ono što volim nakon pročitane knjige je da se zamislim i sama sa sobom povedem bezbroj (unutrašnjih) monologa koji se prepliću jedan sa drugim. Malo je verovatno da ćete ponosno zatvoriti knjigu kojoj ste bili posvećeni neki vremenski period, i onda samo odjednom prestati da razmišljate o njoj.

Definitivno ne zamišljam Getsbija s licem Leonarda Di Kaprija, ali zanemarićemo to. Niko od likova u mojoj glavi ne izgleda ovako, ali u tome i jeste lepota knjige!
U početku sam osuđivala Getsbija i imala predrasude, moram da budem iskrena. Nije mi se baš dopadao; verovatno zbog velikog bogatstva i ogromnih zabava koje je organizovao. Kako radnja odmiče, što sam više stranica prelistavala, to mi se sve više počeo dopadati. Njegova ljubav prema Dejzi me opčinila, jer je realna i nerealna u isto vreme, prelepa i strašna. 
Sviđaju mi se opisi okoline, pogotovo prirode. Kao da mogu da dodirnem Mesec koji se, poput srebrne tečnosti, razliva po nebu. Mogu čak i da ga namirišem. Takav osećaj mi struji telom čitajući. Nestvaran sklop rečenica i načina pisanja je nešto što ovu knjigu čini vanvremenskom.
Na nekoliko dana živela sam Getsbijevim životom, a onda se povremeno opet vraćala u ulogu nemog posmatrača. (Još jedan razlog zbog kog sam omađijana.)

Oprez!!! Spojler sledi:
Ono što njegovu tragediju čini još većom je zapravo njegova životna snaga. Getsbi je verovao u život, u ljude, u uspeh. Zbog toga sam ga zavolela. Što mu med i mleko nisu servirani od početka, nego je sam zaslužio sve što je imao. 
(Možda sam ja pogrešno protumačila neke delove, možda imam iskrivljenu sliku - ispravite me ako grešim).



Geografski mi nisu jasni neki pojmovi, moraću da poradim na tome i istražim malo više.
Možda deluje (odaje takav utisak u početku) kao kakav grubijan, ali zapravo Getsbi je emotivno, nežno ljudsko biće koje očajnički vapi za ljubavlju. 
Njegov životni put i uspon (ka novcu) nekako može da predstavlja univerzalni šablon za svakog iole ambicioznog čoveka. Njegov dnevni raspored pokazuje istinsku volju i želju za uspehom i življenjem.
Bili su mi nejasni obrisi njegove smrti, ko je tu koga ubio. Kasnije sam, čitajući dalje, shvatila da je Vilson njega ubio, a potom sebe.
Koliko je samo ljudi dolazilo na njegove zabave! A na sahranu - niko. Apsolutno niko, od svih tih ljudi. Nije li to tužno? Čak ni Dejzi, zbog koje je, u suštini, nastradao. (pročitajte knjigu, verujte mi!)
Šta se uopše promenilo do sad, u odnosu na 1920-te?

,,Getsbi je verovao u zeleno svetlo, čarobnu budućnost koja nam iz godine u godinu izmiče. Umakla nam je i juče, ali to nije važno - sutra ćemo trčati brže, pružati ruke dalje... I jednog lepog dana...
I tako nepokolebljivo nastavljamo dalje, poput brodova koji plove protiv struje, stalno klizeći u prošlost.''

Ako mene pitate, ovaj poslednji deo knjige obeležio ju je za sva vremena.
Zavolela sam njegovu ličnost, pogled na svet i donekle se poistovetila s njim. (To uvek uradim, i neretko se desi da se baš taj lik ne provede najslavnije do kraja knjige - čitaj: umre)

Filmski festival FEST je u punom jeku u glavnom gradu. Zaneta tim osećanjem filmskog avanturizma (je l' ova reč stvarno postoji?), morala sam da varam malo i odgledam kod kuće jedan film koji se trenutno prikazuje na Festu.
Nisam uspela da nađem prevod, samo engleski, pa sam imala i titlove na francuskom (koji su išli uz film) i na engleskom. Šta ima veze, bar sam malo izvežbala jezik(e). :D

Bože, da li će ikada da zvoni? Ne mogu više ove eksponencijalne jednačine, uginuću.
I tu kreću moje predstave u glavi. Vrlo lako odlutam kad se dosađujem, pa zašto bi ovog puta bilo drugačije? Čas matematike je savršeno mesto za odlutati u neku sasvim novu dimenziju, što sam danas i isprobala!

Ne znam kako je raspust raspoređen u zemlji u kojoj živite, ali u Srbiji je zimski podeljen na dva dela. Drugi deo je još uvek u toku, završava se 13. februara.
Potrudila sam se da ga iskoristim na najbolji mogući način. Ako vas zanima šta sam i kako se organizovala, pišite pa bih mogla da napravim poseban post o tome.

Januar i februar mogu da budu meseci prebiranja utisaka iz prethodne godine, kao decembar. Zar ne?
Posvetiću ovaj post događaju koji je, između ostalog, obeležio moju 2016. godinu.

Prvi oktobarski vikend. Ja sa društvom na ekskurziji. Pevanje u autobusu (pevanje ili dranje?!), večernji izlasci, pidžama žurke, smejanje do suza - dok stomak ne zaboli.
Tri dana je kratko, malo, premalo!

Hoće li neko da mi objasni kako da se vratim u normalu, u realnost, posle putovanja?!

Koliko je moguće da se osoba promeni za godinu dana? Previše? Premalo? Dovoljno?
Poznato je da nas u decembru hvata ta neka manija preispitivanja sebe i svojih odluka u ovoj godini. Ja sebe uveliko preisputujem. I zadovoljna sam. Sasvim zadovoljna! Ma srećna i presrećna! :)