Kako do bolje organizacije vremena i učenja?

/ 09:00




Verujem da vas je dosta koji su preispitivali sebe, svoje izbore i navike tokom trajanja karantina. Moguće da ste došli do zaključaka kako postoji veliki prostor u vama na kome treba raditi.
Upravo jedna takva misao je i mene vodila da se zapitam: Gde odlazi moje vreme? Šta bih mogla da uradim kako bih ga bolje iskoristila i pratila njegov protok? Da li su moje tehnike učenja ispravne?

Moram da priznam da sam se sa ovim pitanjima isprva „borila“ sama, ali sam bila inspirisana da se njima pozabavim nakon online seminara (webinara) u organizaciji Centra za razvoj karijere.

U samo 45 minuta sam čula vrlo korisne savete i ideje, od kojih sam neke potom počela da primenjujem i čijim sam ishodom vrlo zadovoljna.

Za početak, zapitajmo se – ako uzmemo u obzir da nedelja ima 168 sati, oduzmimo i saberimo šta od toga odlazi na spavanje i na ostale svakodnevne aktivnosti. Uvidećemo da preostane dosta vremena, koje ne znamo kako da opišemo na šta je utrošeno.
Ponekad čak imamo osećaj kao da je ono prošlo, bez našeg primećivanja.
To je, za mene, bio momenat osvešćivanja koliko vremena oduzima recimo, Instagram. Iako je zabavna aplikacija, gde može svašta da se vidi i sazna, ipak je dobro koristiti ga u granicama normale. Pronalazila bih sebe kako besciljno skrolujem instagram feed, znajući da postoje korisnije aktivnosti kojima bih se mogla posvetiti.

Koncizno svedeno, zapitajte sebe:
Na šta odlazi moje vreme?
Postoji li bolji način na koji bih mogao da ga utrošim, od onog što sada radim?
Kako to da postignem?

Još nekoliko praktičnih saveta:

• aplikacije za planiranje vremena (Google Calendar; EverNote; Stay Focused)
• pomodoro tehnika = 25 minuta aktivnog rada, 5 minuta pauze
• pravljenje rasporeda
• određivanje ciljeva + određivanje prioriteta = kada odredimo koje su aktivnosti i zadaci koje želimo da izvršimo, onda ih ređamo po principu prioriteta. Šta je hitnije i bitnije da se završava – prvo je na redu. To je ta logika, koja se može primeniti, manje-više na sve.


Još par reči o Pomodoro tehnici. Primetila sam na sopstvenom primeru efikasnost ove tehnike, jer podsvesno uvek znam da je vreme kada će biti pauza (makar ona trajala 5 minuta), doći vrlo brzo, što me samo inspiriše da još efikasnije radim i skoncentrišem se na određeni zadatak.


O ciljevima.
Jedan izuzetno ličan primer u vezi sa ovom stavkom sam ja sama sebi: jer ciljeve, što se tiče učenja u karantinu, nisam sebi određivala. Razmišljala sam: Kako i dokle naučim, dobro je. Kada sam se potrudila da odredim kojim ću se predmetima i u kojoj meri posvetiti, a potom i odredila kratkoročne ciljeve vezane za njih (podvući do određenog dela knjige; izvući beleške; napisati skriptu; pisati beleške do određenog ispitnog pitanja) – skinula sam sebi veliki deo tereta jer sam se bolje osećala, znajući da se u jednom momentu posvećujem jednom predmetu/aktivnosti i da se time približavam cilju.

Tehnike učenja

Korisna tema za svakog učenika i studenta, a takođe i aktuelna, jer nas uvek zanima na koji način drugi uče i koja je zapravo tajna uspešnog učenja?
Moram da priznam da i sama eksperimentišem u ovoj oblasti, ali da sam pronašla određene trikove koji mi pomažu i uz koje osećam da je učenje uspešnije.

1. Učenje kroz podvlačenje + izdvajanje delova o kojima se govori sa strane.

Po pravilu, uspešno učenje bi trebalo da se sastoji iz 3 čitanja. Jednog, bez podvačenja; drugog, podvlačenjem ključnih reči; trećeg, uz podvlačenje ostalih bitnijih informacija.
Iz ličnog primera, kažem da nema uvek toliko vremena za učenje, tako da ključne reči ili kratka objašnjenja pasusa na svakoj strani umnogome olakšavaju proces kada se vratim na neku knjigu, koju sam već prelazila.
Takođe, određivanje važnosti delova teksta po bojama markera uvek pomogne u razaznavanju važnosti samog gradiva.

2. Samostalno pisanje skripti/beležaka

Lično sam otkrila da mi je lakše i brže da kucam, ali neki predmet za koji ocenim da je korisnije ručno pisati beleške, upravo to i uradim. Razlog je što često lakše pamtim vizuelno, te uz razne crteže, strelice i skice učim + zabavnije je!
Što se tiče skripti, vrlo mi je važno da mi „prođe kroz ruku“ gradivo koje treba naučiti, makar to bilo i putem tastature. Uz to, postoje različite skraćenice ili šifre, ili čak asocijacije koje sama sebi zadajem, što kasnije olakša pri ponavljanju.

3. Korišćenje kartica/preglednih tabela/skraćenih verzija gradiva/akronimi

Što se tiče prve metode učenja, pomoću kartica, ona se sastoji iz pisanja u skraćenoj formi najvažnijih obeležja u vezi sa datim (ispitnim, npr) pitanjem.
Pregledne tabele uvek pomažu kod razlikovanja gradiva koje je slično, ali ne sme se pomešati. Tako je meni ova metoda pomogla prilikom učenja filozofije Platona i Aristotela; ili kod radova i biografija određenih psihologa...
Skraćena verzija gradiva je najuprošćenija forma onoga što treba imati na umu prilikom odgovaranja na ispitu. Ukoliko znate da je ispit usmenog tipa, ovo dosta pomaže jer koncizno možete imati najvažnije informacije u glavi, koje je vizuelno lakše zapamtiti kada su npr napisane na papirima različitih boja.
Akronimi su mi pomagali u učenju čak i dok nisam znala da se tako zovu. Zapravo, to je tehnika koju koristimo da bismo lakše zapamtili neku informaciju u vidu pamćenja prvih slova neke složenije reči odnosno sintagme. Recimo: BDI - Britanski dominion Indija. U srednjoj školi sam dosta koristila ovu tehniku, jer moj moto kod učenja je: što kraće, to bolje (misleći na pamćenje što kraće informacije, o kojoj se dalje razvezuje priča).

4. Dok se ne preslišaš, nisi gotov/a!

Skloni sve. Nasumično se ispituj, po ispitnim pitanjima ili na neki drugi način. Potraži pomoć prijatelja ili porodice. Neka te neko drugi presliša. Možda najbolja opcija je ponavljanje u paru, kada se sa osobom koja sprema isti predmet unakrsno ispituješ – ti nju, pa ona tebe. Na ovaj način se mogu videti slabe tačke i mesta gde škripi, i time se pozabaviti u vremenu pre ispita.

5. Ne odustaj!

Jeste, zvuči previše većviđeno, ali verovatno najbolji savet od svih navedenih jeste ovaj. Jer, biće dana kada se nećete osećati kao da možete da dostignete svoj zadati cilj, i biće dana kada će se činiti da je previše svega. Baš u momentima kada se osećamo preplavljeno, možemo iskoristiti trik za vraćanje u sadašnjost, u najbukvalnijem mogućem smislu. Dovesti sebe u sadašnji trenutak bi nam skrenulo misli sa puta opterećivanja kojim smo krenuli. Nabroj 3 mirisa, 3 materijala, 3 zvuka koja u tom trenutku osećaš. 
Ponekad je bolje čak i ostaviti učenje, prošetati se, uraditi nešto drugo, nego siliti se do krajnjih granica, ako zaista ne ide.
Ali jednako je bitno setiti se zbog čega radimo to što radimo; da se inspirišemo na koji god način nam se učini prigodnim i da GURAMO DALJE!

6. Ne upoređuj se s drugima!

Priznajem, ovo je savet na kome i sama želim da poradim. Ali kada razmislimo o logičnoj činjenici: da svako ima svoj tempo i ritam rada, postaće lakše osvestiti važnost neupoređivanja sebe sa drugima.

7. Nikada nećeš biti 100 ili 200% siguran!

Važnost shvatanja ove činjenice je i za mene još uvek problematična, ali istovremeno shvatam njenu svrhu i ideju. Kada pokušam da je projektujem na ostatak života, ne samo na učenje, shvatim koliko je istinita.




*Verujem da je većina vas možda i znala dosta o ovim trikovima, savetima i tehnikama organizacije vremena i učenja, ali ponekad zaboravimo da ih upotrebimo ili nam je jednostavno potrebno neko gorivo. Zato verujem da svi možemo jedni drugima da budemo gorivo i inspiracija za poboljšavanje sebe, ali da pre svega uvek zapamtimo da na sebi radimo i sebe unapređujemo isključivo zbog sebe samih.*


Za kraj, zanima me kakva su vaša razmišljanja na ovu temu?
Koliko ste zadovoljni svojom organizacijom vremena?
Koje su tehnike i metode učenja kod vas najuspešnije prolazile?




♡ Nađite me: 
instagram @danijela.girly.world 
(moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com
facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07




Verujem da vas je dosta koji su preispitivali sebe, svoje izbore i navike tokom trajanja karantina. Moguće da ste došli do zaključaka kako postoji veliki prostor u vama na kome treba raditi.
Upravo jedna takva misao je i mene vodila da se zapitam: Gde odlazi moje vreme? Šta bih mogla da uradim kako bih ga bolje iskoristila i pratila njegov protok? Da li su moje tehnike učenja ispravne?

Moram da priznam da sam se sa ovim pitanjima isprva „borila“ sama, ali sam bila inspirisana da se njima pozabavim nakon online seminara (webinara) u organizaciji Centra za razvoj karijere.

U samo 45 minuta sam čula vrlo korisne savete i ideje, od kojih sam neke potom počela da primenjujem i čijim sam ishodom vrlo zadovoljna.

Za početak, zapitajmo se – ako uzmemo u obzir da nedelja ima 168 sati, oduzmimo i saberimo šta od toga odlazi na spavanje i na ostale svakodnevne aktivnosti. Uvidećemo da preostane dosta vremena, koje ne znamo kako da opišemo na šta je utrošeno.
Ponekad čak imamo osećaj kao da je ono prošlo, bez našeg primećivanja.
To je, za mene, bio momenat osvešćivanja koliko vremena oduzima recimo, Instagram. Iako je zabavna aplikacija, gde može svašta da se vidi i sazna, ipak je dobro koristiti ga u granicama normale. Pronalazila bih sebe kako besciljno skrolujem instagram feed, znajući da postoje korisnije aktivnosti kojima bih se mogla posvetiti.

Koncizno svedeno, zapitajte sebe:
Na šta odlazi moje vreme?
Postoji li bolji način na koji bih mogao da ga utrošim, od onog što sada radim?
Kako to da postignem?

Još nekoliko praktičnih saveta:

• aplikacije za planiranje vremena (Google Calendar; EverNote; Stay Focused)
• pomodoro tehnika = 25 minuta aktivnog rada, 5 minuta pauze
• pravljenje rasporeda
• određivanje ciljeva + određivanje prioriteta = kada odredimo koje su aktivnosti i zadaci koje želimo da izvršimo, onda ih ređamo po principu prioriteta. Šta je hitnije i bitnije da se završava – prvo je na redu. To je ta logika, koja se može primeniti, manje-više na sve.


Još par reči o Pomodoro tehnici. Primetila sam na sopstvenom primeru efikasnost ove tehnike, jer podsvesno uvek znam da je vreme kada će biti pauza (makar ona trajala 5 minuta), doći vrlo brzo, što me samo inspiriše da još efikasnije radim i skoncentrišem se na određeni zadatak.


O ciljevima.
Jedan izuzetno ličan primer u vezi sa ovom stavkom sam ja sama sebi: jer ciljeve, što se tiče učenja u karantinu, nisam sebi određivala. Razmišljala sam: Kako i dokle naučim, dobro je. Kada sam se potrudila da odredim kojim ću se predmetima i u kojoj meri posvetiti, a potom i odredila kratkoročne ciljeve vezane za njih (podvući do određenog dela knjige; izvući beleške; napisati skriptu; pisati beleške do određenog ispitnog pitanja) – skinula sam sebi veliki deo tereta jer sam se bolje osećala, znajući da se u jednom momentu posvećujem jednom predmetu/aktivnosti i da se time približavam cilju.

Tehnike učenja

Korisna tema za svakog učenika i studenta, a takođe i aktuelna, jer nas uvek zanima na koji način drugi uče i koja je zapravo tajna uspešnog učenja?
Moram da priznam da i sama eksperimentišem u ovoj oblasti, ali da sam pronašla određene trikove koji mi pomažu i uz koje osećam da je učenje uspešnije.

1. Učenje kroz podvlačenje + izdvajanje delova o kojima se govori sa strane.

Po pravilu, uspešno učenje bi trebalo da se sastoji iz 3 čitanja. Jednog, bez podvačenja; drugog, podvlačenjem ključnih reči; trećeg, uz podvlačenje ostalih bitnijih informacija.
Iz ličnog primera, kažem da nema uvek toliko vremena za učenje, tako da ključne reči ili kratka objašnjenja pasusa na svakoj strani umnogome olakšavaju proces kada se vratim na neku knjigu, koju sam već prelazila.
Takođe, određivanje važnosti delova teksta po bojama markera uvek pomogne u razaznavanju važnosti samog gradiva.

2. Samostalno pisanje skripti/beležaka

Lično sam otkrila da mi je lakše i brže da kucam, ali neki predmet za koji ocenim da je korisnije ručno pisati beleške, upravo to i uradim. Razlog je što često lakše pamtim vizuelno, te uz razne crteže, strelice i skice učim + zabavnije je!
Što se tiče skripti, vrlo mi je važno da mi „prođe kroz ruku“ gradivo koje treba naučiti, makar to bilo i putem tastature. Uz to, postoje različite skraćenice ili šifre, ili čak asocijacije koje sama sebi zadajem, što kasnije olakša pri ponavljanju.

3. Korišćenje kartica/preglednih tabela/skraćenih verzija gradiva/akronimi

Što se tiče prve metode učenja, pomoću kartica, ona se sastoji iz pisanja u skraćenoj formi najvažnijih obeležja u vezi sa datim (ispitnim, npr) pitanjem.
Pregledne tabele uvek pomažu kod razlikovanja gradiva koje je slično, ali ne sme se pomešati. Tako je meni ova metoda pomogla prilikom učenja filozofije Platona i Aristotela; ili kod radova i biografija određenih psihologa...
Skraćena verzija gradiva je najuprošćenija forma onoga što treba imati na umu prilikom odgovaranja na ispitu. Ukoliko znate da je ispit usmenog tipa, ovo dosta pomaže jer koncizno možete imati najvažnije informacije u glavi, koje je vizuelno lakše zapamtiti kada su npr napisane na papirima različitih boja.
Akronimi su mi pomagali u učenju čak i dok nisam znala da se tako zovu. Zapravo, to je tehnika koju koristimo da bismo lakše zapamtili neku informaciju u vidu pamćenja prvih slova neke složenije reči odnosno sintagme. Recimo: BDI - Britanski dominion Indija. U srednjoj školi sam dosta koristila ovu tehniku, jer moj moto kod učenja je: što kraće, to bolje (misleći na pamćenje što kraće informacije, o kojoj se dalje razvezuje priča).

4. Dok se ne preslišaš, nisi gotov/a!

Skloni sve. Nasumično se ispituj, po ispitnim pitanjima ili na neki drugi način. Potraži pomoć prijatelja ili porodice. Neka te neko drugi presliša. Možda najbolja opcija je ponavljanje u paru, kada se sa osobom koja sprema isti predmet unakrsno ispituješ – ti nju, pa ona tebe. Na ovaj način se mogu videti slabe tačke i mesta gde škripi, i time se pozabaviti u vremenu pre ispita.

5. Ne odustaj!

Jeste, zvuči previše većviđeno, ali verovatno najbolji savet od svih navedenih jeste ovaj. Jer, biće dana kada se nećete osećati kao da možete da dostignete svoj zadati cilj, i biće dana kada će se činiti da je previše svega. Baš u momentima kada se osećamo preplavljeno, možemo iskoristiti trik za vraćanje u sadašnjost, u najbukvalnijem mogućem smislu. Dovesti sebe u sadašnji trenutak bi nam skrenulo misli sa puta opterećivanja kojim smo krenuli. Nabroj 3 mirisa, 3 materijala, 3 zvuka koja u tom trenutku osećaš. 
Ponekad je bolje čak i ostaviti učenje, prošetati se, uraditi nešto drugo, nego siliti se do krajnjih granica, ako zaista ne ide.
Ali jednako je bitno setiti se zbog čega radimo to što radimo; da se inspirišemo na koji god način nam se učini prigodnim i da GURAMO DALJE!

6. Ne upoređuj se s drugima!

Priznajem, ovo je savet na kome i sama želim da poradim. Ali kada razmislimo o logičnoj činjenici: da svako ima svoj tempo i ritam rada, postaće lakše osvestiti važnost neupoređivanja sebe sa drugima.

7. Nikada nećeš biti 100 ili 200% siguran!

Važnost shvatanja ove činjenice je i za mene još uvek problematična, ali istovremeno shvatam njenu svrhu i ideju. Kada pokušam da je projektujem na ostatak života, ne samo na učenje, shvatim koliko je istinita.




*Verujem da je većina vas možda i znala dosta o ovim trikovima, savetima i tehnikama organizacije vremena i učenja, ali ponekad zaboravimo da ih upotrebimo ili nam je jednostavno potrebno neko gorivo. Zato verujem da svi možemo jedni drugima da budemo gorivo i inspiracija za poboljšavanje sebe, ali da pre svega uvek zapamtimo da na sebi radimo i sebe unapređujemo isključivo zbog sebe samih.*


Za kraj, zanima me kakva su vaša razmišljanja na ovu temu?
Koliko ste zadovoljni svojom organizacijom vremena?
Koje su tehnike i metode učenja kod vas najuspešnije prolazile?




♡ Nađite me: 
instagram @danijela.girly.world 
(moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com
facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07
Continue Reading


Usled novonastale situacije vezane za pandemiju korona virusa, predstavljam vam preporuke za domaće serije koje bi mogle ispuniti vreme provedeno kod kuće. U ostatku teksta čeka te top 5 izabranih serija, koje vredi pogledati!
Domaćoj kinematografiji itekako treba pružiti šansu jer je u poslednje vreme vrlo plodonosna na tom polju. Sve više kvalitetnih serija se pojavljuje i kod nas, što je činjenica koja me jako raduje.


1. Dug moru

Fotografija preuzeta sa: IMDB

Kako zvuči spoj magijskih elemenata, morske scenografije i kvalitetne muzike spakovano u domaću seriju? Ukoliko je odgovor ,,privlačno!” – Dug moru je serija koju ne smeš da zaobiđeš na svojoj to-watch listi. Ova drama navodiće ukućane da polemišu o tome šta će se desiti u narednoj epizodi. Da li je i koliko more okrutno?
Nije tako loša ideja vratiti letnji vajb u dane koje odlikuje izuzetna promenljivost vremena, ali i raspoloženja – zar ne?
Upravo letnji vajb, mistični elementi, kao i bajkovita scenografija karakterišu ovu domaću seriju. Početak emitovanja vezuje se za oktobar 2019. godine, u režiji Gorana Gajića (režirao i Vratiće se rode). Međutim, čudan spoj lepote prizora i pomalo jezivih detalja zapleta same priče upotpunjuju čar i ostavljaju snažniji utisak.
Priča prati junake poput Periše (Dragan Mićanović), vlasnika ugostiteljskog objekta, čija je žena Svetlana (Bojana Maljević) nestala pod nerazjašnjenim okolnostima, te on sam odgaja ćerku Olgu (Ana Lečić). Radnja se odvija mahom na Luštici, poluostrvu u Crnoj Gori, koje je neobično po mnogo čemu – postoji legenda po kojoj more svake godine uzima svoj dug – sedam ljudi.
Veo misterije obuhvata okolnosti pod kojima Đorđe (Sergej Trifunović), arhitekta iz Beograda, evidentno unesrećen čovek, dolazi baš na Lušticu, da provede neko vreme, nakon završetka sezone na primorju.
Isprepletane sudbine junaka serije garantovano će osvojiti vašu pažnju, ukoliko im date šansu.
Uloge: Sergej Trifunović, Dragan Mićanović, Bojana Maljević, Ana Lečić, Vesna Trivalić



2. Senke nad Balkanom

Fotografija preuzeta sa: IMDB
Senke nad Balkanom su prva srpska serija koju je Amazon otkupio i koja će pod nazivom ,,Black sun’’ biti dostupna na streaming platform Amazon Prime. Pored toga, nagrađena je Zlatnom antenom za najbolju seriju 2017.
Nakon zabeleženog uspeha prve sezone, druga krije još primamljivije zaplete i rasplete, gde se prepliću teme poput politike, kriminala i igre interesa.
Nakon prve sezone, koja je obeležava početak saradnje inspektora Andre Tanasijevića (Dragan Bjelogrlić) i njegovog novog saradnika, Stanka Pletikosića (Andrija Kuzmanović). Zaplet je vezan za nestanak drevne relikvije – Longinovog koplja (kojim je Isus proboden na krstu), važnog za nekoliko interesnih grupa koje se u taj nestanak upliću: ruska belogradejska kozačka vojska generala Vrangela, sovjetske tajne policije NKVD, Crna ruka, VMRO, jugoslovenski komunisti.
Napetost i iščekivanje raspleta situacije u koju je uključeno tako mnogo aktera predstavlja okosnicu velikog interesovanja za ovu seriju. Pritom, kako i sam Bjelogrlić kaže, Senke nad Balkanom imaju određeni šmek zapadnih serija koje svi volimo – kao što su Peaky Blinders.
Druga sezona, vezana je za Beograd, tridesetih godina prošlog veka. Tačnije, 17. decembar 1933. kada se odigrao pokušaj atentata na Aleksandra Karađorđevića. Istovremeno, beogradski inspektor Stanko Pletikosić, radi na slučaju ritualnog ubistva kod tvrđave Žrnov na Avali. Misteriozni Neznani junak se potpisao i započeo igru mačke i miša između sebe i beogradske policije.
Preplitanje priča iz Jatagan male: prigradskog naselja; političkog vrha; tajnih organizacija (VMRO, Komunistička partija) učiniće da se samovoljno zakujete za kauč i jedino što želite je da – gledate još i još!
Uloge: Dragan Bjelogrlić, Andrija Kuzmanović, Marija Bergam, Gordan Kičić, Nenad Jezdić, Vesna Trivalić



3. Besa

Fotografija preuzeta sa: IMDB
Pored popularnosti na domaćoj sceni, Besa je prva srpska serija prema čijoj priči se snima adaptacija za strano tržište. Navodi se da će produkcijska kuća MBC Studios emitovati triler-kriminalističku seriju pod nazivom ,,Krvna zakletva" (Blood Oath). Adaptacija Bese biće dostupna i namenjena arapskom govornom području.
Priča prati Uroša Perića, porodičnog čoveka iz Beograda. Zaplet se dešava kada Uroš (Radivoje Bukvić), na službenom putu, doživi saobraćajnu nesreću, gde je život izgubila Albanka Besiana, ćerka mafijaškog bosa sa Kosova, Dardana Beriše (Arben Bajraktaraj). Uroš biva ucenjen svojim i životom članova svoje porodice, te on pristaje da postane profesionalni ubica, koji će eliminisati Dardanove neprijatelje. Dardan mu daje besu (obećanje) da će biti slobodan kada ubije petoro ljudi, tačno onoliko koliko ima članova Uroševe porodice. U priču su umešani i inspektori, koji su u potrazi za narko-klanom, na čelu sa inspektorom Petritom (Miloš Timotijević).
Krimi elementi, pored trilera i misterije su neki od razloga privlačnosti Bese.
Uloge: Radivoje Bukvić, Miloš Timotijević,  Milan Marić, Arben Bajraktaraj



4. Grupa

Fotografija preuzeta sa: Vikipedije

Grupa
je uzbudljiva i napeta drama koju posmatramo iz više uglova, tačnije iz tri: jedan prati svet tinejdžera, drugi svet kriminala, a treći policiju. Već u prvoj epizodi uviđamo srazmere drame koja će nastati. U fokusu policijskog ugla je inspektor Dragan Miletić Gaga, koji istrajava u nameri da reši stari slučaj, koji će ga dovesti do preplitanja sa tinejdžerskom grupom serije – kada nastrada poznati beogradski kriminalac, Rade, što otvara pandorinu kutiju problema i spletki koji izviru na površinu.
Po oprobano dobroj formuli, Grupa predstavlja seriju gde se prepliću kriminal i policijski službenici, uz uplitanje tinejdžera. Krimi i triler elementi svakako ne izostaju, a upravo na njima se i zasniva zaplet serije.
Uloge: Igor Benčina, Denis Murić, Filip Đurić, Vojin Ćetković, Dejan Lutkić, Nela Mihailović, Pavle Mensur, Ivana Zečević, Marko Milivojev Mili



5. Jutro će promeniti sve

Fotografija preuzeta sa: Vikipedije

Jedan od ključnih razloga za popularnost ove serije jesu realistični likovi, sa kojima je lako poistovetiti se. Ovo dolazi od toga što ih vidimo nesavršene, onakve kakvi jesu – što nas tera da ih još više zavolimo. Pratimo Anđelu (Jovana Stojiljković), Sašu (Isidora Simijonović), Filipa (Nikola Rakočević) i Ljubu (Andrija Kuzmanović), kako se susreću i prevazilaze (ili ne?) probleme: iz okoline, ali i u samima sebi. U raskoraku između rane mladosti koja izmiče i odraslog doba, junaci pokušavaju da preispitaju svoje prijateljske i ljubavne odnose, kao i da shvate kuda dalje?
Čar Jutra je u mogućnosti izbora i promenljivosti odluka. Čar je u tome što smo mi po malo svako od njih. Čar je u tome što godine nisu granica za uživanje u ovoj seriji: bilo da smo generacija milenijalaca, ili pripadnici generacije Z – problemi sa kojima se susrećemo su gotovo isti; a upravo poistovećivanje i pronalaženje sličnih modela ponašanja je ono što nas privlači kod Jutra.
Da li će jutro stvarno promeniti sve?

Uloge: Nikola Rakočević, Jovana Stojiljković, Andrija Kuzmanović, Isidora Simijonović

Koje serije vama okupiraju pažnju u poslednje vreme?

♡ Nađite me: 
instagram @danijela.girly.world 
(moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com
facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07



Pre par dana, jako čudno započeh svoj dan. Naišla sam na, naizgled, bezazlenu stvar, koja je u meni izazvala bujicu misli i osećanja. Preispitivanje je počelo rečenicom: ,,Ja sam danas uradila to i to. A šta si ti za danas uradio/la?".
Počela sam da razmišljam kolikom svesnom, a tek podsvesnom pritisku svako od nas podleže. Sve te subliminalne poruke, na granici svesti, koje nas napadaju sa svih strana. 
''Da li si danas bio pRoDuKtIvAn i zašto ne?!
Šta si za danas postigao?
Uporedi se sa drugima i vidi gde su oni, a gde si ti?!"

Razmišljam o tome i shvatam da... Ne moram.
Ne moram da budem uvek sređena i dobro raspoložena.
Ne moram da se poredim sa drugima kako bi moj uspeh imao težinu.
Ne moram da spasim svet svakog dana, kako bih ga smatrala ,,uspešnim'' ili ,,dobrim".
Ne moram da pratim ritam drugih ljudi i u odnosu na njega ocenjujem svoj sopstveni.
Ne moram.

Isto tako, znaš šta još ne moram?
A šta ni ti ne moraš?
Ne moraš da budeš produktivan i savršeno organizovan svaki bogovetni dan.
Ne moraš da tri ili pet puta nedeljno ideš u teretanu. Idi dva, idi četiri. Koga briga?!
Ne moraš da se uvek ustežeš pred svojim omiljenim slatkišem; prelomi i priušti sebi to zadovoljstvo s vremena na vreme.
Ne moraš da izgledaš savršeno. I ne moraš da se uklapaš u standardizovane modele lepote.
Ne moraš da imaš deset najboljih prijatelja i ne moraš sa svima da se slažeš.
Ne moraš uvek da budeš tu za druge.

Jedino što MORAŠ je da uvek budeš tu za sebe.
Priča o Berlinu 2019.

Toliko uspomena, osećanja i utisaka. Ne znam odakle da krenem. Verovatno najbolje od početka.
Taj početak vezan je za jul, kada sam i saznala da sam primljena na omladinsku razmenu pod nazivom ,,EnCourage''. Sećam se da sam se prilikom prijavljivanja raspitala o projektu, ono što sam našla bio je otprilike ovakav opis: ,,Ako želiš da putuješ, upoznaš ljude iz različitih zemalja i radiš na sebi, prijavi se na ovaj konkurs''. 
Popunjavala sam pitanja vezana za moju motivaciju za razmenu, šta mislim da bi se u mom životu promenilo tom prilikom, zašto i koliko jako želim da idem, da li imam iskustva u ,,samostalnim'' putovanjima, da li imam hrabrosti da se na tako nešto odvažim i još mnogo toga sličnog...

Dok sam putovala ka mestima koja treba da posetim, razmišljala sam i rekla sebi: ,,Kad dođem kući ću spavati i sanjati ono što sada živim''. Mislim da ni jedna rečenica u kraćoj formi ne može bolje da iskaže moja osećanja povodom ove avanture zvane Provansa!

Milano - prvi dan





Prva stanica, posle noćne vožnje autobusom kroz Hrvatsku, Sloveniju i Italiju bio je Milano. Iako sam već posetila ovaj grad, odlučila sam da ga ovaj put vidim iz drugog ugla. Deo grada koji je pisalo u beležnici da obavezno treba obići zove se Brera, a u okviru Brere i muzej  Pinakoteka di Brera. Ono što je praktično u vezi Brere je što se nalazi odmah čim se izađe iz čuvene Galerije Vitorio Emanuele.

Šarm i italijanska neodoljivost je ono što je svakako karakteristika ovog dela grada. Živopisna arhitektura u naizgled sporednim uličicama, mnoštvo umetničkih galerija i muzeja (za koje nisi baš siguran čega su muzeji jer sve piše, logično, na italijanskom...) jeste nešto što odlikuje Breru, po onome što sam ja uvidela. Pošto moj osećaj za orijentaciju i nije previše izražen, u potrazi za Pinakotekom smo zašle u neke nepoznate uličice (mada se ne žalimo, i to je svojevrsni turistički doživljaj)   bilo je izazovno da ja budem vodič. Međutim, srećna okolnost koja mi je i dalje neverovatna je ta da smo drugarica i ja pronašle dve karte za Pinakoteku (muzej) na ulici. Čudno i neverovatno zvuči, znam, ali to tek kasnije poprima svoju važnost.


Iza mene: deo Milana, poznat pod nazivom Brera


Nakon kraćeg lutanja, kada je ,,kormilo'' preuzela Miljana (moj kompanjon putnički!) ispostavilo se da smo brzo pronašle Pinakoteku. Došle smo do dela gde se kupuju karte, pokušale da prođemo na ,,foru'' kupovine jeftinijih karata  za građane EU između 18 i 25 godina ulaz je 2€, dok je inače 10 ili 12€. Uzimajući u obzir činjenicu da je trebalo za pola sata da budemo na mestu nalaska sa grupom i krenemo autobusom ka hotelu, zaista nam se za tako kratko vreme nije davalo 10€. Međutim, sinulo mi je da sam pokupila one dve karte, što sigurno nije bila slučajnost, i rekla sam Miljani: ,,Dobro, hajde da probamo. Najgore što može da se desi je da nas izbace. Vau, možeš misliti. Svakako ću izaći...''

I šta se desi?
Čovek na ulazu u muzej nas najopuštenije pusti sa kartama koje smo našle, ispostavi se da uopšte nisu ni bile korišćene. Mi, tako srećne i oduševljene ludačkom okolnošću koja nas je snašla, uđemo u naše carstvo i prepustimo se čarima.




Momentalni ,,umetnički vajb'' koji nas je odmah zapljusnuo pri ulasku nas je pratio sve dok nismo napustile ovo sjajno mesto. Toliko je prostorija i slika, detalja kojih treba uočiti, da bi bio potreban čitav jedan dan, ako ne i više, da biste maksimalno uživali i videli apsolutno sve u muzeju.
Nikada neću prestati da se divim ljudima u muzejima i da ih maltene zaljubljeno gledam dok se dive slikama na zidovima.



Venus and Cupid, Camillo Boccaccino (1532-1537) 
Venus and Cupid with Two Satyrs in a Landscape, Simone Peterzano



The Kiss, Francesco Hayez, 1859 


Za kraj obilaska smo se oduševile činjenicom da postoji kafić u sklopu muzeja i šta smo drugo nego kupile italijanski kapućino za poneti, koji smo ležerno ispijale dok smo se svojski trudile da što pre stignemo na mesto sastanka sa ostatkom turističke grupe.


Pošto je program bio takav da smo oko 16h krenuli autobusom ka hotelu gde smo smešteni, a koji se nalazi na 10-ak kilometara od centra Milana  znale smo da ćemo se same, gradskim prevozom, vratiti do centra i provesti veče tamo.
Bilo je krajnje interesantno iskustvo voziti se autobusom od prigradskog naselja Milana do samog centra. Vrlo je lako bilo uočiti kada se približavaš centru, jer zgrade, odnosno arhitektura postaju sve upadljiviji i luksuzniji što si bliže.


Ono što je bilo veliko olakšanje pri povratku u centar jeste to da je postojala velika razlika u ljudima koji su se nalazili u centru. Mnoooogo manja gužva je bila u poslepodnevnim, odnosno večernjim časovima, u odnosu na onaj haos koji je tu bio oko 14h. Takođe, temperatura je bila mnogo prijatnija, tako da je šetnja bila maksimalno olakšana.
Dan se završio uspešno, oko 22-23h smo stigle u smeštaj (hotel Blu Visconti, čini mi se), i nasmejane zaspale. Sutradan nas je čekala nova avantura.


Pogled iz hodnika hotela


Provansa - dan 1: Eks an Provans 


Mlade, lude, a dodala bih (kao najčešće korišćenu reč putovanja:) i neukiseljene, spremne za putovanje dugo 6 sati od Milana do Eks an Provansa nekadašnjem glavnom gradu regije Provanse.
Nalazi se na 30-40 minuta od Marseja, koji je bio naše sledeće odredište.



Katedrala u Eksu: Katedrala Svetog Spasioca





Mnogo skrivenih kutaka smo pronašle, što čini velikim delom još magičnijim ovo putovanje.

Atelje Pola Sezana




Na petnaestak minuta hoda od centra Eks an Provansa nalazi se atelje čuvenog umetnika Pola Sezana. Ono što je simpatična činjenica vezana za ovo je da se po gradu mogu pronaći tragovi koje treba pratiti da biste došli do ateljea, a ti tragovi su kao metalne ploče sa slovom C (kao Cezanne) na ulici.



Brošura koju dobijete na početku umnogome olakšava razgledanje ateljea, koji nije suviše veliki, ali savršen za jednog umetnika. Ono što sam odmah primetila jeste veličina prozora i pogled koji se sa njih pruža. Zaista pravi umetnički studio. I predivan vajb koji imaš dok sve to posmatraš. To nikada neću zaboraviti.



Dobro se sećam da sam primetila čak i način na koji su njegova pisma bila napisana, svako slovo je tako savršeno ispisano da sam se pitala je li moguće da ga je ljudska ruka pisala, i to prijateljima, porodici...





Izgleda da mi je baš zabavno da poziram sa šeširom i rukom koja ga drži, da ne odleti...



Neodoljiv mi je francuski šarm ovih gradića, narandžaste, bežikaste, žućkaste nijanse koje preovladavaju. Ljudi koji upotpunjuju čitav doživljaj.
Ima dosta turista, mada je lako uočiti ko je pravi Francuz, a ko posećuje ovu divnu zemlju.








Ako ,,pretrčite'' preko slika, bojim se da nećete moći da osetite potpuni vajb koji bi svaka fotka trebalo da šalje. Zamislite da ste sada u ovom trenutku baš na tim ulicama koje gledate. 
Tek tada će moja misija koju sam sebi postavila imati smisla.
A to je da se bar neko oseti kao da je i sam sve ovo video, sopstvenim očima.

Provansa - dan 2: Marsej & Avinjon

Jutra koja su počinjala savršenim francuskim kroasanima su mi među omiljenima u životu, najozbiljnije ovo govorim. Jednom sam čak i ugrabila priliku pa sela u baštu hotela, kako bih maksimalno uživala u kroasanima i puteru. I da, naravno, šolja mleka. Za mene idealno.
Šta mi više od života treba?


Možda i najveće iznenađenje celog putovanja je Palata Longchamps. Nestvarno zdanje koje se pruža pred očima kada se skrene u tu ulicu. Toliko je neočekivana bila tolika lepota koju smo zatekli u sred Marseja; svi smo ostali bez daha.








Ono što na slikama definitivno ne može lepo da se vidi je stvarna veličina ove preleposti...
Još jedna stvar koja mi se sviđa vezano za ovo, sem toga da je jedan od najlepših prizora koje sam ikada u životu videla, jeste što je praktičan. Palata je podeljena u dva dela, u jednom je danas Prirodnjački muzej, dok je u drugom Muzej lepih umetnosti.


 

Interesantno je to da smo mnogo pijaca obišle Miljana i ja. Zabavno je osetiti i tu gradsku, pijačnu atmosferu, gde slušaš Francuze kako se dovikuju, dobacuju nešto jedni drugima, smeju se, pakuju voće i povrće u kese, uzvikuju kako je njihov proizvod jeftin i nude te.


Vodič nam je spomenuo da bi trebalo probati čuveno piće zvano pastis, koje se pravi od anisa i vrlo je jakog i specifičnog ukusa. Iskrena da budem, ni Miljani ni meni se nije dopalo. Saznale smo i da se uglavnom pije kao aperitiv.


Lutajući ulicama, glavnim i sporednim, naišle smo na prodavnicu koja je Miljanu posebno obradovala, kao osobu koja obožava kuvanje. U Saladinu je moguće pronaći začin svake vrste, iz otprilike svake države na svetu. Samo na jednom mestu postoji 20 vrsta bibera, a da ne pričam o kojekakvim mešavinama raznih začina za koje nikada nisam čula, a ne da znam kako se koriste. Međutim, opojan miris koji se širi čitavom prodavnicom me je potpuno osvojio, tako da sam razgledala šta sve ima dok je Miljana pokušavala da se sporazume sa prodavcem.
Tu smo pronašle i najjeftinije sapune, koji su jedan od zaštitnih znakova Provanse.
Iz ove perspektive mi je žao što ih nisam više kupila. :(



Originalna ulična umetnost na ulicama grada me je osvojila. Kako interesantno iskorišćen prostor! I kako originalno izgleda!



Mnogo, ali stvarno baaš mnogo, preslatkih prodavnica, izloga i biljaka smo videle tokom ovog putovanja. Toliko mi sve bude preslatko da poželim da kupim, recimo, kaktus i ponesem ga sa sobom u Beograd, no matter what it costs. Ali, kada malo bolje razmislim, it costs too much. Nije baš praktično poneti biljku sa sobom...





Slika koju bih pokazala kada bi me pitali da u jednoj fotografiji opišem Marsej: sapuni, luka, more, boje. 

Avinjon


Drastičan pad temperature, a tu pričamo oko 20 stepeni, nas je čekao kada smo se posle sat i po vremena vožnje od Marseja našli u Avinjonu.
Avinjon je nekada (u 14. veku) bio ono što je danas Vatikan.
Zbog karakteristične klime i vetrova koji duvaju sa reke Rone, moguće je ponekad imati subjektivan osećaj kao da je hladnije nego što zaista jeste.
Međutim, to nije mnogo pokvarilo utisak o ovom gradu.

Sladak, šarmantan kao i ostali gradovi Provanse, Avinjon ću pamtiti po tome što je spoj istorije i religije. Na slici ispod vidite Papsku palatu. Ako vam ona izgleda po malo čudno, ne brinite, dobro vidite. Razlog tome je što je svaki od papa koji su vladali i smenjivali se nadograđivao palatu po svom izboru i ukusu, pa je zato ona danas ovakvog izgleda. Na prvi pogled, spoj nespojivog. Međutim, po meni je zadivljujuća činjenica koliko je Francuzima stalo da očuvaju svoju istoriju, a u okviru nje i arhitekturu, zdanja stara nekoliko vekova, slogan francuske revolucije itd...







Imam običan da kažem: gde god mi krenemo, nađemo neku umetnost. Ili ona nađe nas. No, to nije ni bitno. Ovo ispod što vidite je čudnovata izložba arheologije. Pošto nismo previše vremena izdvojile za ovo, i dalje su mi enigma ostale slike po zidovima. Međutim, složićete se da je sam koncept izloženih eksponata zaista neobičan.



Iako nas je umetnost uvek pratila, supa baš i nije... Čekaj, bre, o kakvoj supi pričaš, Danijela?
E pa, pričam o supi koju smo celo putovanje tražile. Hm, da li smo je na kraju i našle, u obliku u kakvom smo želele? Pa, šta da vam kažem, čitajte do kraja i saznajte...
Na slici ispod je nešto kao zamena za supu, odnosno špansko jelo gaspaćo, koje je doduše bilo hladno, jer smo ga uzele u kafiću koji radi na nekakvom principu samoposluge. Međutim, bilo je prezabavno sedeti učauren iza stakla na koje ljudi ne obraćaju mnogo pažnje, piti gaspaćo sa slamčice (šta ću, bilo mi lakše tako...) i razgledati prolaznike. 
Uglavnom sam mogla da prepoznam da su svi starosedeoci; retko kog turistu sam ovde videla. Što me još više oduševilo, znači uspele smo da zamaknemo malo dalje od samog centra.


Kada je reč o avanturi u Avinjonu, sigurna sam da neću zaboraviti i prodavnicu ploča na koju smo naletele slučajno. Kako Miljana ima gramofon, ona se raspametila izborom ploča, čak je uspela da pronađe jednu koju je dugo tražila. Što se mene tiče, kada mi je pokazala kako se pušta ploča, odmah sam otišla u odeljak sa muzikom označenom kao ,,electro'', pronašla neku koja mi se dopala i pustila je na slušalice. Izdvojiću i taj momenat kao jedan od dražih na putovanju. I dalje me hvata neki lep osećaj dok se toga prisećam. Mnogo mi je prijalo da slušam zvukove koje gramofon ispušta dok pušta i zaustavlja ploču. I to kako se muzika čuje.




Kada malo bolje razmislim, neke od najlepših uspomena sa ovog putovanja nastala su u Avinjonu.
Tamo smo pronašle dve preslatke narukvice od bisera iz mora (ne onih preskupih, ludačkih nego nekih skromnijih ali dražih <3), sporazumevale se na francusko-engleskom, čak smo i pohvalile žene zaposlene u juvelirnici što imaju ambiciju da uče engleski. Odnosno, njihova šefica ima, pa ih je podučavala dok smo mi probavale narukvice.
I dalje je nosim, i nemam nameru da je skinem u skorije vreme. Podseća me na svašta lepo. Na sve lepo. ☺

Provansa ukratko!

Provansa - dan 3: Arl, Sen Remi, Le Bo


,,VanGogovski dan'', tako je vodič nazvao ovaj dan kada nam je objašnjavao gde idemo. Naime, Arl je mesto gde je Van Gog živeo sa Gogenom. Njegova kuća je srušena u bomardovanju tokom Drugog svetskog rata, tako da nje nema. Ali ono što je ostavilo neizbrisiv trag su Van Gogove slike nastale upravo ovde. U Arlu.


Pamtim kao potpuno jedinstveno iskustvo posmatrati kafić koji je Van Gogu služio kao inspiracija za njegovo čuveno delo. I upoređivati to kako se skoro ništa nije promenilo. 



Arena u Arlu






Ne pamtim da je ova haljina toliko lelujala kao pored Rone u Arlu...
Ma, dobro, ima i to svoju draž.
Posećujući jednu od silnih pijaca koje smo obišle u Provansi, kupile smo ovu preslatku pletenu torbu, a ja i šešir. Nisam ga do sad imala, ali konačno mogu i to da kombinujem.☺






Pica u Sen Remiju i način njene pripreme će mi takođe ostati u pamćenju. Naime, picerija mi izgleda kao da je porodični biznis u pitanju. Kada uđete, snimite koja vam se dopada, sporazumete se kako znate i umete da želite da je uzmete, jedna mnogo fina žena koja se samo smeje, ali iskreno i prirodno, vam naplati, potom čovek uzima picu i stavlja je da se peče. Sačekaš tako 10-ak minuta, a potom uživaš.



Sitni detalji me apsolutno obaraju sa nogu. Takav je i ovaj na slici ispod. 
U malim kućicama imate knjige, uzmete, pročitate ih i vratite.
Bože, koliko je to slatko!



Le Bo spada u jedno od najlepših francuskih sela, odnosno u top 10 najlepših sela Francuske. Zaista, gradić je jako mali, ali mnogo sladak. Poznat je po tome što je tu pronađen boksit, element u PSE.
Zapatila sam da grad ima svega 22 stanovnika, ali ono što je interesantno je da se nalazi na priličnoj visini, odakle se pruža predivan pogled.
U toku je interaktivna izložba Van Gogovih slika, koja se sastoji od njegovih dela koja su puštena na projektoru i muzika usput. Ne lažem kad kažem da je 200 ljudi ispred ulaza čekalo da posete. Mi za to nismo imale vremena.





Nazad u Marsej...
U vezi sa Provansom, očaralo me je i to što sunce kasnije zalazi... Na kraju ove večeri, posle 3 mala gradića provanse, Miljana i ja sedele na predivnoj terasi egipatskog restorana i bilo je skoro 20 sati uveče, a sunce maltene da nije ni pokazivalo želju da će u skorije vreme zaći... Zapamtila sam to kao još jednu uspomenu zbog koje ću zauvek voleti Francusku, odnosno Provansu.



E, ovaj egipatski restoran je bio mesto gde smo utolile našu glad za supom i za kuvanom hranom. U mogo lepom sećanju će mi ostati čitavo to veče, odnosno kasno popodne, sudeći po Suncu koje je odbijalo da zađe...
Saznale smo da Egipćani koriste samo metalni pribor za jelo i piće.
Ono što bih izdvojila kao upečatljiv utisak je količina pozitivnog vajba koji je kružio ovim mestom. Ljudi koji su potpuno alternativni, ali na onaj nenametljiv, prirodan, divan način. 


Marsej noću...


Provansa - dan 4: Nica

Definitivno kao najveće iznenađenje celog putovanja izdvajam Nicu. Iskrena da budem, nisam previše očekivala. Mislila sam da me neće preterano očarati, jer znam da važi kao grad za bogataše. To ne mogu da poreknem, svakako da nije jeftin, ali cene se ne razlikuju drastično u poređenju sa Marsejom, kada su ugostiteljski objekti u pitanju; barem po onome što sam ja mogla da zaključim.



Azurna obala at its finest... Zaista, očaravajući prizor. Koji su često upotpunjavali brojni ulični muzičari. Hvala im do neba na tome. I zbog njih će mi ove scene i slike ostati dugo i duboko zapečaćene u glavi.




U Nici smo imali najviše slobodnog vremena: od 12 do 20h uveče. Za to vreme smo i stigle da se popnemo na vidikovac, vidimo ceo grad, kao i vodopad; posetimo još jednu pijacu, okupamo se na plaži, sedimo pored mora ispod nadstrešnice i uživamo u blagom povetarcu, ručamo u parku, lutamo kroz grad, pronađemo tržni centar, opet lutamo kroz grad i tako do kraja dana...



Ne kažu džabe da je Nica grad-botanička bašta. Toliko cveća i biljaka svuda po gradu odavno nisam videla. I sve to doprinosi tropskom osećaju koji se kod vas budi dok šetate ulicama.







Kad sam videla Azurnu obalu noću... Ostala sam bez daha.
Predivno je, nezaboravno i upečatljivo. Bilo mi je žao što se tim prizorom završava naše putovanje, ali mi je sa neke strane bilo i drago. Obećavam, vratiću se nekada sigurno! ☺

Francuska je mesto koje ima moje srce. Negde gde bih mogla da se osećam kao kod kuće. Da osnujem svoju kuću, porodicu, studentski život... Ne mogu da opišem čudnu povezanost koju osećam prema toj državi, jeziku i ljudima. Mogu samo da zamišljam da sam u prošlom životu bila neka Francuskinja... A u ovom mi je od toga ostala lepa, tamna kosa i tamniji ten. Šta drugo da poželiš? ☺


Pišite mi kako vam se dopao izveštaj i moji utisci sa ovog putovanja?
Kako je vama protekao mesec avgust, jul, jun? Leto?


♡ Nađite me: 
instagram @blog.girly.world 
(moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com
facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07