Veliki Getsbi

23. april je svetski dan knjige. U tom duhu, danas vam pišem/pričam o jednoj knjizi kojom sam oduševljena i koja je na mene ostavila popriličan utisak. Ono što volim nakon pročitane knjige je da se zamislim i sama sa sobom povedem bezbroj (unutrašnjih) monologa koji se prepliću jedan sa drugim. Malo je verovatno da ćete ponosno zatvoriti knjigu kojoj ste bili posvećeni neki vremenski period, i onda samo odjednom prestati da razmišljate o njoj.

Definitivno ne zamišljam Getsbija s licem Leonarda Di Kaprija, ali zanemarićemo to. Niko od likova u mojoj glavi ne izgleda ovako, ali u tome i jeste lepota knjige!
U početku sam osuđivala Getsbija i imala predrasude, moram da budem iskrena. Nije mi se baš dopadao; verovatno zbog velikog bogatstva i ogromnih zabava koje je organizovao. Kako radnja odmiče, što sam više stranica prelistavala, to mi se sve više počeo dopadati. Njegova ljubav prema Dejzi me opčinila, jer je realna i nerealna u isto vreme, prelepa i strašna. 
Sviđaju mi se opisi okoline, pogotovo prirode. Kao da mogu da dodirnem Mesec koji se, poput srebrne tečnosti, razliva po nebu. Mogu čak i da ga namirišem. Takav osećaj mi struji telom čitajući. Nestvaran sklop rečenica i načina pisanja je nešto što ovu knjigu čini vanvremenskom.
Na nekoliko dana živela sam Getsbijevim životom, a onda se povremeno opet vraćala u ulogu nemog posmatrača. (Još jedan razlog zbog kog sam omađijana.)

Oprez!!! Spojler sledi:
Ono što njegovu tragediju čini još većom je zapravo njegova životna snaga. Getsbi je verovao u život, u ljude, u uspeh. Zbog toga sam ga zavolela. Što mu med i mleko nisu servirani od početka, nego je sam zaslužio sve što je imao. 
(Možda sam ja pogrešno protumačila neke delove, možda imam iskrivljenu sliku - ispravite me ako grešim).

Geografski mi nisu jasni neki pojmovi, moraću da poradim na tome i istražim malo više.
Možda deluje (odaje takav utisak u početku) kao kakav grubijan, ali zapravo Getsbi je emotivno, nežno ljudsko biće koje očajnički vapi za ljubavlju. 
Njegov životni put i uspon (ka novcu) nekako može da predstavlja univerzalni šablon za svakog iole ambicioznog čoveka. Njegov dnevni raspored pokazuje istinsku volju i želju za uspehom i življenjem.
Bili su mi nejasni obrisi njegove smrti, ko je tu koga ubio. Kasnije sam, čitajući dalje, shvatila da je Vilson njega ubio, a potom sebe.
Koliko je samo ljudi dolazilo na njegove zabave! A na sahranu - niko. Apsolutno niko, od svih tih ljudi. Nije li to tužno? Čak ni Dejzi, zbog koje je, u suštini, nastradao. (pročitajte knjigu, verujte mi!)
Šta se uopše promenilo do sad, u odnosu na 1920-te?

,,Getsbi je verovao u zeleno svetlo, čarobnu budućnost koja nam iz godine u godinu izmiče. Umakla nam je i juče, ali to nije važno - sutra ćemo trčati brže, pružati ruke dalje... I jednog lepog dana...
I tako nepokolebljivo nastavljamo dalje, poput brodova koji plove protiv struje, stalno klizeći u prošlost.''

Ako mene pitate, ovaj poslednji deo knjige obeležio ju je za sva vremena.
Zavolela sam njegovu ličnost, pogled na svet i donekle se poistovetila s njim. (To uvek uradim, i neretko se desi da se baš taj lik ne provede najslavnije do kraja knjige - čitaj: umre)

Preporučujem vam da pročitate ovu knjigu! 

Verujte meni i bićete srećni u životu, hehe :D

(javite se ako ste je već pročitali, ili planirate, da ćaskamo☺)