Prva tetovaža

Keep me wild. Talas. More. Nemirno. Ili mirno. 

,,Istetovirala si se?''

Svaka tetovaža uglavnom ima svoju priču. Ispričaću vam moju.

Proces koji je moja beba/tetovaža prošla je zaista dokaz da se ,,sve dešava s razlogom''.

Ideja za tetoviranjem mi se javila još pre dve godine. Kao i svima, negde na instagramu/tumblr-u/pinterestu mi je iskočila tetovaža, kod rebara, leva strana tela, tekst keep me wild.

Baš u tom trenutku sam shvatila da samoj sebi ja predstavljam tu rečenicu.

I ne smatram kao rečenicu upućenu nekome. Nego samoj sebi govorim, da se uvek setim i podsetim te ,,divljosti'' koju u sebi imam. Da joj ne dozvolim da se ikada izgubi.

Keep me wild.

Kažem samoj sebi.

S druge strane, može da se posmatra i kao svojevrsno ,,uputstvo'' za korišćenje Mene. Postavljam sebi često pitanje: umem li da se objasnim? Sebi? Ili drugima?

Mislim da su ljudi toliko kompleksna bića da bi mogli tek tako da ukratko biti objašnjeni. A ja sam, na neki način, sebi uspela da se objasnim.

Sazrevanje ideje oko tetovaže i uklapanje talasa u kompoziciju je ono što me najviše fascinira. Da sam tada požurila da istetoviram ,,keep me wild'' štampanim fontom, talas mi se nikada ne bi uklopio. Zato nisam impulsivno donela ovu odluku, nego je ona sazrevala i rasla u meni, kao što sam i ja za te dve godine.

Osećala sam da želim da ukrasim svoje telo ovom lepotom, ali kao da nisam imala dovoljno hrabrosti. Uvek bi mi nešto drugo bilo preče; ili ne bih imala uštekan novac; ili bi me prosto bio strah... Mada, moram da se pohvalim - strah me je tu najmanje kočio. A osoba sam koja pada u nesvest prilikom vađenja krvi, izbegavam igle, vakcine i sve ostalo što je tako... odvratno.

A opet se ne plašim da se tetoviram i da bušim uši.

Kontradiktorna sama sebi, kažem ja.

Najbolja drugarica (Cveklica moja) je opet probudila u meni uzbuđenje povodom tetoviranja, predložila da odemo zajedno i simbolično se u isto vreme, na istom mestu istetoviramo. Bože, koliko sam bila uzbuđena u tom trenutku. Toliko da bih bez razmišljanja otišla iste sekunde u studio, samo da je taj dečko tad mogao da radi. :D

Strpela sam se još par nedelja... I dogovor je pao. Još jedna zabavna informacija u vezi cele priče jeste ta da sam saznala da se tetoviram od danas do sutra, bukvalno. Dogovor je bio: javljam ti se ako sutra budem mogao da ti radim tetovažu. Ja sam rekla: ,,Važi, čujemo se večeras''. I čuli smo se. I bilo je nedelja u 17h.

Krenule smo sat vremena ranije, do mesta gde nam realno treba 15 minuta. Za svaki slučaj; bolje da mi njega čekamo nego on nas. Kad smo stigle, tek me tad realnost pogodila u glavu i shvatila sam šta će se desiti. Iskrena da budem, panika je maaalčice počela da me hvata, srculence da lupa 560 na sat, ali smirivala sam se pričajući neprestano o svemu i svačemu, kako bih skrenula misli s onoga što me čeka.

,,Dobro, hajde da se dogovorimo šta tačno radimo. Koja će prva?''

,,Ja ću'', odlučno sam rekla. Vau, još tad nisam bila svesna ali pomerala sam sopstvene granice. To su za mene bili i fizički i psihički izazovi. Tetoviranje, igla i ja. Pa, hajde da vidimo, ko je jači?!

Tražili smo font, objasnila sam mu kompoziciju kakvu želim.

Talas, na koji se nadovezuje rečenica ,,keep me wild''.

Pronaći savršen font, uklopiti ga uz talas i otisnuti to na kožu - trajalo je čak i duže nego samo tetoviranje.

Već kad sam videla otisak buduće tetovaže na rebrima, znala sam da ću je obožavati.

Legla sam na stolicu, namestila se i srce mi je radilo 500 na sat. Ne preterujem. A još mi je dečko rekao da moram da se smirim i da polako dišem jer svaki udisaj i izdisaj rasteže kožu, što tetoviranje čini težim. ,,Dobro, smiri se. Biće sve okej''. Osećala sam se kao da čekam ubod igle u venu ili u prst prilikom vađenja krvi. Ali u trenutku kada je počeo da radi tetovažu, shvatila sam da to uopšte nije ništa strašno. Bol je više iritantno peckanje, koje je sasvim podnošljivo. Žene koje se depiliraju znaju kakav je to đavoljski bol. E, pa, tetoviranje nije ni blizu depilacije. Boli mnogo manje.

Ja sam sebe tešila, plašeći se bola, govorivši: ,,Bol je trenutan. Lepota je večna.'' 

Tako da sam vrlo uspešno preživela svoje prvo tetoviranje. 

Naglasak na prvo, jer verujem da se neću zaustaviti na ovome. Mada, meni je vrlo važno da pazim na delove tela koje tetoviram. I dalje živimo u svetu gde se na tetovaže gleda ispod oka, pomalo podsmešljvo ali i sa strahom, kao da to automatski znači da nešto s tom osobom nije u redu. Meni je važno da ja znam za tu tetovažu i da je ja volim, a nije mi od presudnog značaja da je vidi neki neznanac kog sretnem u prolazu u autobusu ili na ulici.

,,Keep me wild'' sam ja. Jer ću uvek biti nenormalna, luda, opičena, divlja. I biću kao more. Nemirna ili mirna.

Šta ti misliš o tetovažama?

♡ Nađite me: ♡

instagram @blog.girly.world 
(moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)

mail: girly.world452@gmail.com

facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07