Italija 2017: Postojnska jama&Bolonja #1

Prolećni raspust 2017. godine prošao je u znaku putovanja u Italiju. Volim da naglašavam koja je godina kada se radi o filmovima i putovanjima. Dopada mi se da povezujem te dve stvari.

Sećam se svoje reakcije (usta do poda, razrogačene oči) kada nam je profesorka geografije čitala plan putovanja, još u novembru... Zatim ide nagovaranje roditelja za plaćanje, njihovo odobrenje i euforija koja me pratila u mesecima koji su usledili zbog sve skorijeg putovanja.
Presrećna sam kad mi se te UNESCO ekskurzije (Pariz ovde) poklope sa mesecom rođendana, a to je april. Gradovi i države učine mi se još bližim i osećam se posebnije, jer april smatram svojim mesecom, a baš u njemu otputujem negde.

Gradovi koje je obuhvatala ova ekskurzija su... Ma, kad bolje razmislim, ostanite uz blog u narednom periodu pa ćete saznati! Prve dve destinacije bile su Postojnska jama i Bolonja.

Postojnska jama

Sve je počelo 12. aprila u 5h na autobuskoj stanici u Beogradu. Putnici su polako pristizali, u manjim ili većim grupama, smeštali se u autobus i gledali kroz prozor, tražeći roditelje da im mahnu još jedanput. Iako je bilo pooprilično rano, svi smo delovali odmorno, valjda nas je adrenalin spičio. Znali smo šta nas sve očekuje, pa nam se valjda zato nije ni spavalo... Sunce gotovo još nije ni izašlo. Ali zato kad se autobus oglasio onim prepoznatljivim zvukom paljenja motora; svetla su se ugasila i svi smo malo-pomalo utonuli u san. 

Ostala mi je u sećanju jedna prelepa scena: slušalica u levom uhu, ide pesma ZHU - In the morning (koja me još uvek podseća baš na taj momenat, zbog čega mi je mnogo draga), sanjiva i teških kapaka bacam pogled ka prozoru - a tamo imam i šta da vidim: izlazak sunca, u svojim nestvarno lepim nijansama koje se prelivaju na nebu koje deluje neobično lepše nego ikad i preletanje pejzaža koji se smenjuje jedan za drugim. Nikada tu sliku neću zaboraviti.

Do Postojnske jame u Sloveniji trebalo nam je podosta vremena, o čemu svedoči to da smo tamo stigli oko 15-16h (a krenuli u 5h iz Beograda). Dobili smo karte i uređaje sa snimljenim trakama, koji objašnjavaju u šta tačno gledamo i šta je karakteristično za taj predeo.

Šta je Postojnska jama?

-Najveća pećina u Sloveniji, sa preko 20.000m dugačkim prostorom ispunjenim stalaktitima i stalagmitima. Bogata je biološkim vrstama koje tamo žive, a od kojih neke još uvek nisu istražene. Najpoznatija vrsta koja živi u Postojnskoj jami je čovečija ribica, koja je ime dobila po svojoj boji (podseća na boju ljudske kože).

Prvi deo pećine prošli smo vozićem, što je bilo zanimljivo. Unutra je bilo barem 10 stepeni manje nego napolju, pa smo poneli dukseve, prsluke, jakne. Kilometar i po se prelazi vozićem, a zatim se ide peške, takođe kilometar i po. Imali smo priliku da posetimo i najnižu tačku ove jame, koja iznosi 115m.

Ne bih ja bila ja kada od 10 slika bar 5 nije moje debilisanje

Penjali smo se i spuštali, istraživali prostranstva pećine i divili se prirodnom bogatstvu. Takve stvari podsete nas koliko je ljudski život mali i ništavan u odnosu na prirodu - koja toliko dugo stvara nešto, mnogo više nego što traje jedan naš život. I prisetimo se koliko je uništavamo svojim uticajem.

Usledilo je slobodno vreme, nekih pola sata, nakon čega se nastavio put za Bolonju. U autobusu je situacija bila takođe zanimljiva, jer smo ipak jedan dobar deo proveli tamo. Znate sve moguće vrste zabave koja može da se izmisli kako bi se zabavili? Mi smo se dosetili asocijacija, slagalice, pogađanja...

U kasnim večernjim satima, oko 22h konačno smo stigli do hotela u Bolonji. Smestili se u sobe, istuširali i osvežili, a potom je usledilo šetanje po sobama, razgledanje tuđih, raspakivanje stvari... I sve te ostale čari ekskurzije. Sobe su bile prelepe (sliku ne mogu da nađem), Katarinina i moja je bila prostrana i taman dovoljna za nas dve. Kad smo konačno ostale same u sobi, upalile smo tv i svi kanali, filmovi, serije bili su sinhronizovani. Nije bilo moguće ni film gledati sa slušanjem engleskog jer njega nema... :-D

*Važna stvar vezana za Italijane je da ne gotive da govore engleski, maltene gledaju popreko kad s njima počneš nešto na engleskom... A ti, jadni turista, samo želiš da se snađeš i pitaš gde je najbliža radnja tog-i-tog brenda ili restoran... :(*

Bolonja

Planiranja, mape, papirić sa izložbama... sve je tu što bi trebalo da bude!

Dodatna stvar koja me podsticala da se radujem baš Bolonji su izložbe koje je drugarica pronašla u to vreme kad smo mi tamo. Planiranje je ključan deo svega, pa tako i putovanja, rekla bih. I tako, upustismo se u avanturu po ovom ciglasto-narandžastom gradu.

Parco della Montagnola

Arena del Sole - najpoznatije pozorište (teatar) u Bolonji

Šetajući ulicom po imenu Via Indipendenza, naišli smo na razne stvari poput ove. Karakteristično za italijanske gradiće su uličice koje se seku pod pravim uglom; velike, glavne ulice koje vode na trg na kome se nalaze katedrale, neke zgrade vezane za građanski život i administraciju, restorane; takođe su tu i nadstrešnice koje postoje kako bi se neometano šetalo divnim gradom prilikom padanja kiše.

Opšte je poznato da su kako stari Rimljani, tako i današnji Italijani ulagali u katedrale. To je neumirujuća lepota koja postaje sve lepša, kroz godine i vekove. Predivna arhitektura, detalji, trud koji je uložen u njih ukazuje na to koliko su im značajne bile.

Bazilika San Petronio

Kao što sam vam već spomenula, centar kulturnog života je trg, odnosno na latinskom forum. Logično je da će na trgu biti najveća katedrala tog grada. Već sam rekla (možda i nisam?) koliko sam oduševljena katoličkim katedralama, ali evo, reći ću opet!

Palazzo d'Accursio

Plan obilaska svakog grada bio je takav da odemo do određenog mesta svi zajedno, saslušamo šta vodič ima da nam ispriča i dalje nastavljamo svako svojim putem - odnosno gde ko hoće. To je po meni super, jer se onda ima vremena za sve!

Što se tiče slobodnog vremena, definitivno ga je bilo najviše u Bolonji. Uvek stojim iza toga da su najlepše čari grada u njegovim 'zavučenim' ulicama, kafićima, restoranima, parkovima... Zato sam bila presrećna kad sam s drugaricom lutala malo, dok nismo našle muzej koji smo želele, gde je bila Dalijeva izložba. (O tome u narednom postu.)

Zaštitni znak Bolonje su dva tornja, jedan veći i jedan manji.

Moram da priznam da Bolonja odiše nekim posebnim šarmom, nazvala bih ga 'šarm starog gospodina'. Jer zaista, deluje drevno i urbano u isto vreme. Stare građevine izmešane sa novim. Na prvi pogled, zvuči kao nemoguć spoj, ali zapravo je to sasvim druga priča.

Lutajući naizgled beskrajnim i potpuno istim uličicama, moguće je naći zanimljive stvari, samo ukoliko dovoljno dobro gledaš.

Neću sebi oprostiti što se nisam popela na toranj i pružila svojim očima priliku da uživaju u ovakvom hedonizmu. Odlučili smo da nećemo sa prvom turom da uđemo, već kasnije - a to ,,kasnije'' kada je došlo, više nije bilo mesta... :(

Palazzo dell'Archiginnasio

Ova zgrada je od izuzetne važnosti jer predstavlja najvažniju građevinu Univerziteta u Bolonji, koji važi za jedan od najstarijih na svetu.

Posetivši je, osećali smo kao da živimo film; mešavina Hari Potera i Game of Thrones.

(Pošto tad još nisam gledala GoT, nisam baš videla neku sličnosti - ali u vezi sa HP svakako!)

Prošetajte se i vi kroz slike ovom Arhigimnazijom, kako bih je prevela na naš, pa javite kako se osećate :D

U sklopu Archiginnasio di Bologna ulazi i Anatomski amfiteatar. Zapala mi je za uho (ako se tako može reći) činjenica da su tu u prošlosti ljudi secirali mrtve ljude, kako bi otkrili pravo funkcionisanje tela i organa. Postoji sto u centralnom delu, a zatim 3 reda ,,stolica'' (više su grede za sedenje).

Poznati studenti univerziteta su Direr, Dante Aligijeri, Frančesko Petrarka...

Moralo mi je zapasti za oko! 

Anatomski amfiteatar ima drvenu statuu Apolona na zidu, tako da stoji tačno iznad stola na kom su vršene intervencije.

Šetajući, razgledajući i lutajući smo ogladnele. Srećnom, ubrzo smo naišle na ulicu sa restoranima svake vrste, gde svako može po nešto da pronađe. Odabrale smo nešto kao food-tržni centar i popele se do restorana, na sprat. Reklamni natpis na crnoj tabli je oglašavao ,,pasta ragu alla Bolognese'' - 7,8 ili 9e (ne sećam se tačno!)

Nezaobilazni deo posete Italiji je sladoled, naravno! Ni jedan koji sam u životu probala (dobro, možda jedan...) se može meriti sa divnoćom italijanskog gelata.

(Beograd - Poslastičarnica sa stavom)

Najlepša stvar koja krasi ulice italijanskih gradova- cveće!

Nadam se da vas je ova vožnja Italijom provozala dobro i da ste uživali u prvom postu ove serije!