ARTEDU 11: Radionica + izložba

Sećam se svog uzbuđenja povodom prijave na Artedu radionicu. Zimus me je fejsbuk početna strana ,,počastila'' informacijom o predstojećoj kreativnoj radionici na zimskom raspustu, ali zbog odustva iz Beograda ne mogoh da se prijavim. Kažu ljudi – strpljen, spašen. I tako je Danijela čekala narednu radionicu kako bi ispunila sebi želju.

 Poslala sam prijavu desetak dana ranije, a pisalo je da šestodnevna radionica počinje 27. jula. I tako su dani prolazili, ja očekivala nekakav mejl da stigne ili bilo kakav podsetnik... I desi se to da potpuno zaboravim kada Artedu počinje. Slučajno nekako naletim na stranicu negde na fejsbuku ili instagramu i shvatim da je to... sutra. Šta, kako?! Kad pre? Znala sam da je negde krajem jula, ali verovatno nisam smatrala da 26. jul spada u kraj meseca. Šta znam...

Bila sam uzbuđena da saznam šta me to čeka na radionici, kako će sve izgledati, kako će se šta odvijati. Kada sam došla i sela za prazan sto, odmah sam znala da će mi se dopasti. Dok sam čekala drugaricu da stigne, upoznala sam se sa devojkom koja je sedela za našim stolom (po četvoro je sedelo za jednim). Reče mi da je studentkinja istorije umetnosti i da je došla da malo odmori mozak od neretko dosadnih predavanja, iskuša sebe i nauči nešto novo. Nismo baš bile sigurne šta je to tačno ,,novo'' što ćemo saznati, ali neminovno je da će nas radionica u trajanju od tri sata dnevno barem zabaviti, ako ništa drugo. Svakako kvalitetnije utrošeno vreme od sedenja kod kuće i čekanja da se vrućina povuče s ulica Beograda.

Malo po malo, kako su dani odmicali, shvatila sam princip rada i pristupa srednjoškolcima. Ana, umetnica i radnica u Kulturnom centru Beograda, bila je nešto kao... vođa. (Sigurna sam da bi se nasmejala od srca kad bi ovo pročitala!)

Uspela je da nam održi pažnju interesantnim zadacima i primerima o umetnosti. Recimo, prvog dana smo imali zadatak da nacrtamo sebe levom rukom i zatvorenih očiju. Posle smo crtkali određeni deo tela našeg lika, koji bi kroz par dana trebalo da razradimo i smestimo u priču koja će imati smisao. Dobrovoljci (među kojima sam, naravno, morala biti i ja!) su od različitih uvrnutih delova tela sklapali osobe, bića, likove. Kako god se mogu nazvati naše kreature. Zatim smo osmišljali priču iza tih ,,stvarčica'' koje smo stvorile.

Većinu dana nas je čekao neki tako interesantan zadatak – jednom smo od sitnica i gluposti koje se vuku po džepovima sklapali likove i smišljali njihovu životnu priču. A kašnjenje je takođe bilo ,,kažnjavano'' samo na mnooogo kreativniji i možda čak traumatičniji način nego u školi – što su dani radionice više odmicali, to je kazna za kašnjenje bila gora. (Prvog dana je trebalo samo izmisliti skroz čudnu, netačnu i ludu priču zašto kasnimo. Već sledećeg, trebalo je otpevati ili izrecitovati pesmicu koju znamo iz osnovne škole, a koja nam je ostala u tugaljivo-traumatičnom sećanju…)

Svakog dana, Ana nas je zatrpavala velikom količinom materijala za istraživanje. Davala nam je različite primere umetnika i njihovog načina rada, njihovih dela i načina izražavanja. Želela je time da nam da ideju kako da sami osmislimo nešto što će svetu poslati poruku. Šta je to što želiš da poručiš svima?

Niste svesni kakve sve beleške hvatah tokom slušanja Aninog izlaganja, ali evo nekih imena koja možete malo istražiti: Dan Perjovschi, Nedko Solakov, Moma (Museum of modern art New York), Tim Noble&Sue Webster, Takashi Murakami…

Kroz predavanja smo proputovali bukvalno čitavu planetu! Od Iraka, do Japana, Amerike, Bugarske… Mnogo svega i svačega; pregršt zanimljivih ideja, umetničkih dela, sadržaja koji zaslužuje da se istakne.

Poenta je bila da nas podstakne na razmišljanje o našem junaku koji će kroz neku priču predstaviti ono što mi želimo da poručimo svetu.

Meni se svidela tehnika kolaža, ali ne onog klasičnog već fotošopovskog. I tako sam eksperimentisala, igrala se u ovom zahtevnom programu i na kraju je sve dobro ispalo!

Kroz samu radionicu provlačilo se mnogo interesantnih pitanja, teorija i hipoteza. Odgovarali smo na pitanja poput:

- Šta predstavlja umetnost za tebe?

- Koji ti je omiljeni period u umetnosti?

- Kakvu umetnost voliš? (Svi su se smejali mom odgovoru: ,,Volim sve što vole mladi’’ – bilo je jače od mene i smatrala sam da je to savršen odgovor na pitanje, šta ću, can’t help it)

Radni deo radionice bio je završen nakon šest dana, kada je na nama ostalo da odlučimo kako će tačno izgledati naš završni rad koji ćemo spremati za izložbu.

Neću vam previše objašnjavati ,,poentu’’ mog rada, ali reći ću vam da su mi inspiracija bili mediji, ženski (modni, ali i drugi) magazini, propagiranje savršene žene i samopouzdanja koje se kosi sa onim što se na naslovnicama nalazi.

Imali smo skoro mesec dana za pripremu radova, a postavka izložbe bila je zakazana za 24. avgust. Postavka je trajala tri dana, ali ja sam mogla da prisustvujem samo prvom danu. Otvaranje izložbe bilo je 26. avgusta. Nisam mogla da prisustvujem jer sam bila odsutna, pisaću vam posebno o razlogu. Samo nagoveštavam da je jaako interesantno i mladalački i ambiciozno, i jedva čekam da vam o tome pričam!

Lično jedan od omiljenih radova. Ako neko živi u Beogradu, ili uopšteno zna ovaj ,,gaserski'' stil - na savršen način će shvatiti ovaj rad.

Oduševila sam se izložbom, rasporedom i samim radovima. Većinu sam videla tog prvog dana postavke, ali ima nekih koje sam očigledno propustila – a oduševili su me. Zimus je bila izložba radionice ARTedu 10, ali čini mi se da što više vreme prolazi i što se više radionica održava -  to su radovi, a samim tim i izložba – sve bolji!

Ponosna sam što sam imala priliku da budem deo cele ove priče, upoznala neke interesantne i drugačije ljude, saznala nove stvari, kvalitetno utrošila raspustovsko vreme i uživala.

Pozivam vas da posetite ARTEDU izložbu do 7. septembra. Otvorena je u foajeu Kulturnog centra Beograda, svakog dana 16-21h. (Ako ne znate gde je tačno, uđite u Vulkan na Trgu i pitajte, objasniće vam.)

Budite kreativni, mislite svojom glavom i uživajte u malim stvarima!

Do sledećeg čitanja,