Saslušajmo njihovu stranu priče...

Pre nego što počnemo da osuđujemo, zar nije pametnije da promenimo perspektivu i posmatramo iz nekog drugačijeg ugla? Sledeći put razmisli o ovome pre nego što prevrneš očima pri opasci svojih roditelja.

Želim da naučim i sebe i vas da ponekad valja sagledati stvari iz neke perspektive na koju inače nismo navikli.

Porodica uopšteno, a pogotovo roditelji su ličnosti koje umnogome utiču na nas i naš život. Opštepoznata stvar. Ugledamo se na njih; želimo da budemo kao oni. Dok odrastamo, mi smo poput plastelina u njihovim rukama koji treba da oblikuju. I rekla bih da je to njihov najteži životni zadatak. Da od svoje dece naprave ljude.

Palo mi je napamet da prvo pitam svoju majku nešto na šta sam odmah znala kako će odgovoriti. A onda se to proširilo na nekakvo istraživanje malo širih razmera. O čemu se radi?

Pitanje je glasilo: ,,Da li je bilo lakše ustajati / ne spavati noću (dok smo bili mali) ili izvesti nas na pravi put (sad kad smo malo porasli)? I kako znaš da si uspela?’’. Mama odgovori onako kako sam i mislila da hoće: ,,Bilo je teže ovo drugo. Kako znam da sam uspela? Jer jednostavno osećam to. A i vidim vaše ponašanje i razmišljanja. Ponosna sam na vas.’’

Želim da u jedno budete sigurni – čak i ako vam to ne iskazuju previše, vaši roditelji su itekako ponosni na vas! I znam da zvuči kao kliše, ali oni su nam jedini iskreni, pravi prijatelji. Ni jedan dobar roditelj nikada ne bi učinio ništa što bi u bilo kom smislu naškodilo detetu. Kažem ,,dobar roditelj’’ jer danas ima svakakvih, a ovde ne želim da se bavim onim bezdušnim ljudima o kojima čitamo u crnoj hronici. To nisu roditelji, to su samo osobe koje jednostavno, nažalost, imaju decu. I to nikada neću razumeti. Kakvi to sve danas ljudi imaju decu, koja nikom ništa nisu zgrešila... 

Ali da se vratim na temu.

Pretpostavljam da ću neke stvari mnogo bolje razumeti kada i sama budem imala decu, ali sada mi je rano da o tome razmišljam. Baš iz tog razloga često dolazi do nesuglasica. Ja smatram da ona previše brine, da umem i sama o sebi da se staram i da ću se sa te žurke vratiti živa i zdrava kao što sam otišla, čak i ako ona odspava u međuvremenu. Ne, mama, ne moraš da budeš budna sve vreme i čekaš me.

Eto, upravo iz ove situacije stvorila se ideja za postu. Želim da se potrudim da shvatim zbog čega ona toliko brine, a ne da samo prevrćem očima svaki put kad krene da me zapitkuje gde idem, s kim idem, kad i kako se vraćam.

Njihovo smo najvrednije blago koje će zauvek čuvati i biti deo njih. Čak i sa 30 godina, kad budemo imali svoje porodice – kroz razgovor će se provući ona dobro poznata rečenica: Pa i ja sam nečije dete.

Ne trebamo biti sebični. Misliti samo na sebe. Ne može da škodi ako se stavimo na njihovo mesto, promislimo njihovim glavama. Sve je povezano tankom niti, često nevidljivom, koju ne umemo ni da primetimo. A zapravo nam svi odgovori stoje pred nosom.

Samo razmislite na drugačiji način.