Milano & Provansa | 2019

/ 00:38

Dok sam putovala ka mestima koja treba da posetim, razmišljala sam i rekla sebi: ,,Kad dođem kući ću spavati i sanjati ono što sada živim''. Mislim da ni jedna rečenica u kraćoj formi ne može bolje da iskaže moja osećanja povodom ove avanture zvane Provansa!

Milano - prvi dan





Prva stanica, posle noćne vožnje autobusom kroz Hrvatsku, Sloveniju i Italiju bio je Milano. Iako sam već posetila ovaj grad, odlučila sam da ga ovaj put vidim iz drugog ugla. Deo grada koji je pisalo u beležnici da obavezno treba obići zove se Brera, a u okviru Brere i muzej  Pinakoteka di Brera. Ono što je praktično u vezi Brere je što se nalazi odmah čim se izađe iz čuvene Galerije Vitorio Emanuele.

Šarm i italijanska neodoljivost je ono što je svakako karakteristika ovog dela grada. Živopisna arhitektura u naizgled sporednim uličicama, mnoštvo umetničkih galerija i muzeja (za koje nisi baš siguran čega su muzeji jer sve piše, logično, na italijanskom...) jeste nešto što odlikuje Breru, po onome što sam ja uvidela. Pošto moj osećaj za orijentaciju i nije previše izražen, u potrazi za Pinakotekom smo zašle u neke nepoznate uličice (mada se ne žalimo, i to je svojevrsni turistički doživljaj)   bilo je izazovno da ja budem vodič. Međutim, srećna okolnost koja mi je i dalje neverovatna je ta da smo drugarica i ja pronašle dve karte za Pinakoteku (muzej) na ulici. Čudno i neverovatno zvuči, znam, ali to tek kasnije poprima svoju važnost.


Iza mene: deo Milana, poznat pod nazivom Brera


Nakon kraćeg lutanja, kada je ,,kormilo'' preuzela Miljana (moj kompanjon putnički!) ispostavilo se da smo brzo pronašle Pinakoteku. Došle smo do dela gde se kupuju karte, pokušale da prođemo na ,,foru'' kupovine jeftinijih karata  za građane EU između 18 i 25 godina ulaz je 2€, dok je inače 10 ili 12€. Uzimajući u obzir činjenicu da je trebalo za pola sata da budemo na mestu nalaska sa grupom i krenemo autobusom ka hotelu, zaista nam se za tako kratko vreme nije davalo 10€. Međutim, sinulo mi je da sam pokupila one dve karte, što sigurno nije bila slučajnost, i rekla sam Miljani: ,,Dobro, hajde da probamo. Najgore što može da se desi je da nas izbace. Vau, možeš misliti. Svakako ću izaći...''

I šta se desi?
Čovek na ulazu u muzej nas najopuštenije pusti sa kartama koje smo našle, ispostavi se da uopšte nisu ni bile korišćene. Mi, tako srećne i oduševljene ludačkom okolnošću koja nas je snašla, uđemo u naše carstvo i prepustimo se čarima.




Momentalni ,,umetnički vajb'' koji nas je odmah zapljusnuo pri ulasku nas je pratio sve dok nismo napustile ovo sjajno mesto. Toliko je prostorija i slika, detalja kojih treba uočiti, da bi bio potreban čitav jedan dan, ako ne i više, da biste maksimalno uživali i videli apsolutno sve u muzeju.
Nikada neću prestati da se divim ljudima u muzejima i da ih maltene zaljubljeno gledam dok se dive slikama na zidovima.



Venus and Cupid, Camillo Boccaccino (1532-1537) 
Venus and Cupid with Two Satyrs in a Landscape, Simone Peterzano



The Kiss, Francesco Hayez, 1859 


Za kraj obilaska smo se oduševile činjenicom da postoji kafić u sklopu muzeja i šta smo drugo nego kupile italijanski kapućino za poneti, koji smo ležerno ispijale dok smo se svojski trudile da što pre stignemo na mesto sastanka sa ostatkom turističke grupe.


Pošto je program bio takav da smo oko 16h krenuli autobusom ka hotelu gde smo smešteni, a koji se nalazi na 10-ak kilometara od centra Milana  znale smo da ćemo se same, gradskim prevozom, vratiti do centra i provesti veče tamo.
Bilo je krajnje interesantno iskustvo voziti se autobusom od prigradskog naselja Milana do samog centra. Vrlo je lako bilo uočiti kada se približavaš centru, jer zgrade, odnosno arhitektura postaju sve upadljiviji i luksuzniji što si bliže.


Ono što je bilo veliko olakšanje pri povratku u centar jeste to da je postojala velika razlika u ljudima koji su se nalazili u centru. Mnoooogo manja gužva je bila u poslepodnevnim, odnosno večernjim časovima, u odnosu na onaj haos koji je tu bio oko 14h. Takođe, temperatura je bila mnogo prijatnija, tako da je šetnja bila maksimalno olakšana.
Dan se završio uspešno, oko 22-23h smo stigle u smeštaj (hotel Blu Visconti, čini mi se), i nasmejane zaspale. Sutradan nas je čekala nova avantura.


Pogled iz hodnika hotela


Provansa - dan 1: Eks an Provans 


Mlade, lude, a dodala bih (kao najčešće korišćenu reč putovanja:) i neukiseljene, spremne za putovanje dugo 6 sati od Milana do Eks an Provansa nekadašnjem glavnom gradu regije Provanse.
Nalazi se na 30-40 minuta od Marseja, koji je bio naše sledeće odredište.



Katedrala u Eksu: Katedrala Svetog Spasioca





Mnogo skrivenih kutaka smo pronašle, što čini velikim delom još magičnijim ovo putovanje.

Atelje Pola Sezana




Na petnaestak minuta hoda od centra Eks an Provansa nalazi se atelje čuvenog umetnika Pola Sezana. Ono što je simpatična činjenica vezana za ovo je da se po gradu mogu pronaći tragovi koje treba pratiti da biste došli do ateljea, a ti tragovi su kao metalne ploče sa slovom C (kao Cezanne) na ulici.



Brošura koju dobijete na početku umnogome olakšava razgledanje ateljea, koji nije suviše veliki, ali savršen za jednog umetnika. Ono što sam odmah primetila jeste veličina prozora i pogled koji se sa njih pruža. Zaista pravi umetnički studio. I predivan vajb koji imaš dok sve to posmatraš. To nikada neću zaboraviti.



Dobro se sećam da sam primetila čak i način na koji su njegova pisma bila napisana, svako slovo je tako savršeno ispisano da sam se pitala je li moguće da ga je ljudska ruka pisala, i to prijateljima, porodici...





Izgleda da mi je baš zabavno da poziram sa šeširom i rukom koja ga drži, da ne odleti...



Neodoljiv mi je francuski šarm ovih gradića, narandžaste, bežikaste, žućkaste nijanse koje preovladavaju. Ljudi koji upotpunjuju čitav doživljaj.
Ima dosta turista, mada je lako uočiti ko je pravi Francuz, a ko posećuje ovu divnu zemlju.








Ako ,,pretrčite'' preko slika, bojim se da nećete moći da osetite potpuni vajb koji bi svaka fotka trebalo da šalje. Zamislite da ste sada u ovom trenutku baš na tim ulicama koje gledate. 
Tek tada će moja misija koju sam sebi postavila imati smisla.
A to je da se bar neko oseti kao da je i sam sve ovo video, sopstvenim očima.

Provansa - dan 2: Marsej & Avinjon

Jutra koja su počinjala savršenim francuskim kroasanima su mi među omiljenima u životu, najozbiljnije ovo govorim. Jednom sam čak i ugrabila priliku pa sela u baštu hotela, kako bih maksimalno uživala u kroasanima i puteru. I da, naravno, šolja mleka. Za mene idealno.
Šta mi više od života treba?


Možda i najveće iznenađenje celog putovanja je Palata Longchamps. Nestvarno zdanje koje se pruža pred očima kada se skrene u tu ulicu. Toliko je neočekivana bila tolika lepota koju smo zatekli u sred Marseja; svi smo ostali bez daha.








Ono što na slikama definitivno ne može lepo da se vidi je stvarna veličina ove preleposti...
Još jedna stvar koja mi se sviđa vezano za ovo, sem toga da je jedan od najlepših prizora koje sam ikada u životu videla, jeste što je praktičan. Palata je podeljena u dva dela, u jednom je danas Prirodnjački muzej, dok je u drugom Muzej lepih umetnosti.


 

Interesantno je to da smo mnogo pijaca obišle Miljana i ja. Zabavno je osetiti i tu gradsku, pijačnu atmosferu, gde slušaš Francuze kako se dovikuju, dobacuju nešto jedni drugima, smeju se, pakuju voće i povrće u kese, uzvikuju kako je njihov proizvod jeftin i nude te.


Vodič nam je spomenuo da bi trebalo probati čuveno piće zvano pastis, koje se pravi od anisa i vrlo je jakog i specifičnog ukusa. Iskrena da budem, ni Miljani ni meni se nije dopalo. Saznale smo i da se uglavnom pije kao aperitiv.


Lutajući ulicama, glavnim i sporednim, naišle smo na prodavnicu koja je Miljanu posebno obradovala, kao osobu koja obožava kuvanje. U Saladinu je moguće pronaći začin svake vrste, iz otprilike svake države na svetu. Samo na jednom mestu postoji 20 vrsta bibera, a da ne pričam o kojekakvim mešavinama raznih začina za koje nikada nisam čula, a ne da znam kako se koriste. Međutim, opojan miris koji se širi čitavom prodavnicom me je potpuno osvojio, tako da sam razgledala šta sve ima dok je Miljana pokušavala da se sporazume sa prodavcem.
Tu smo pronašle i najjeftinije sapune, koji su jedan od zaštitnih znakova Provanse.
Iz ove perspektive mi je žao što ih nisam više kupila. :(



Originalna ulična umetnost na ulicama grada me je osvojila. Kako interesantno iskorišćen prostor! I kako originalno izgleda!



Mnogo, ali stvarno baaš mnogo, preslatkih prodavnica, izloga i biljaka smo videle tokom ovog putovanja. Toliko mi sve bude preslatko da poželim da kupim, recimo, kaktus i ponesem ga sa sobom u Beograd, no matter what it costs. Ali, kada malo bolje razmislim, it costs too much. Nije baš praktično poneti biljku sa sobom...





Slika koju bih pokazala kada bi me pitali da u jednoj fotografiji opišem Marsej: sapuni, luka, more, boje. 

Avinjon


Drastičan pad temperature, a tu pričamo oko 20 stepeni, nas je čekao kada smo se posle sat i po vremena vožnje od Marseja našli u Avinjonu.
Avinjon je nekada (u 14. veku) bio ono što je danas Vatikan.
Zbog karakteristične klime i vetrova koji duvaju sa reke Rone, moguće je ponekad imati subjektivan osećaj kao da je hladnije nego što zaista jeste.
Međutim, to nije mnogo pokvarilo utisak o ovom gradu.

Sladak, šarmantan kao i ostali gradovi Provanse, Avinjon ću pamtiti po tome što je spoj istorije i religije. Na slici ispod vidite Papsku palatu. Ako vam ona izgleda po malo čudno, ne brinite, dobro vidite. Razlog tome je što je svaki od papa koji su vladali i smenjivali se nadograđivao palatu po svom izboru i ukusu, pa je zato ona danas ovakvog izgleda. Na prvi pogled, spoj nespojivog. Međutim, po meni je zadivljujuća činjenica koliko je Francuzima stalo da očuvaju svoju istoriju, a u okviru nje i arhitekturu, zdanja stara nekoliko vekova, slogan francuske revolucije itd...







Imam običan da kažem: gde god mi krenemo, nađemo neku umetnost. Ili ona nađe nas. No, to nije ni bitno. Ovo ispod što vidite je čudnovata izložba arheologije. Pošto nismo previše vremena izdvojile za ovo, i dalje su mi enigma ostale slike po zidovima. Međutim, složićete se da je sam koncept izloženih eksponata zaista neobičan.



Iako nas je umetnost uvek pratila, supa baš i nije... Čekaj, bre, o kakvoj supi pričaš, Danijela?
E pa, pričam o supi koju smo celo putovanje tražile. Hm, da li smo je na kraju i našle, u obliku u kakvom smo želele? Pa, šta da vam kažem, čitajte do kraja i saznajte...
Na slici ispod je nešto kao zamena za supu, odnosno špansko jelo gaspaćo, koje je doduše bilo hladno, jer smo ga uzele u kafiću koji radi na nekakvom principu samoposluge. Međutim, bilo je prezabavno sedeti učauren iza stakla na koje ljudi ne obraćaju mnogo pažnje, piti gaspaćo sa slamčice (šta ću, bilo mi lakše tako...) i razgledati prolaznike. 
Uglavnom sam mogla da prepoznam da su svi starosedeoci; retko kog turistu sam ovde videla. Što me još više oduševilo, znači uspele smo da zamaknemo malo dalje od samog centra.


Kada je reč o avanturi u Avinjonu, sigurna sam da neću zaboraviti i prodavnicu ploča na koju smo naletele slučajno. Kako Miljana ima gramofon, ona se raspametila izborom ploča, čak je uspela da pronađe jednu koju je dugo tražila. Što se mene tiče, kada mi je pokazala kako se pušta ploča, odmah sam otišla u odeljak sa muzikom označenom kao ,,electro'', pronašla neku koja mi se dopala i pustila je na slušalice. Izdvojiću i taj momenat kao jedan od dražih na putovanju. I dalje me hvata neki lep osećaj dok se toga prisećam. Mnogo mi je prijalo da slušam zvukove koje gramofon ispušta dok pušta i zaustavlja ploču. I to kako se muzika čuje.




Kada malo bolje razmislim, neke od najlepših uspomena sa ovog putovanja nastala su u Avinjonu.
Tamo smo pronašle dve preslatke narukvice od bisera iz mora (ne onih preskupih, ludačkih nego nekih skromnijih ali dražih <3), sporazumevale se na francusko-engleskom, čak smo i pohvalile žene zaposlene u juvelirnici što imaju ambiciju da uče engleski. Odnosno, njihova šefica ima, pa ih je podučavala dok smo mi probavale narukvice.
I dalje je nosim, i nemam nameru da je skinem u skorije vreme. Podseća me na svašta lepo. Na sve lepo. ☺

Provansa ukratko!

Provansa - dan 3: Arl, Sen Remi, Le Bo


,,VanGogovski dan'', tako je vodič nazvao ovaj dan kada nam je objašnjavao gde idemo. Naime, Arl je mesto gde je Van Gog živeo sa Gogenom. Njegova kuća je srušena u bomardovanju tokom Drugog svetskog rata, tako da nje nema. Ali ono što je ostavilo neizbrisiv trag su Van Gogove slike nastale upravo ovde. U Arlu.


Pamtim kao potpuno jedinstveno iskustvo posmatrati kafić koji je Van Gogu služio kao inspiracija za njegovo čuveno delo. I upoređivati to kako se skoro ništa nije promenilo. 



Arena u Arlu






Ne pamtim da je ova haljina toliko lelujala kao pored Rone u Arlu...
Ma, dobro, ima i to svoju draž.
Posećujući jednu od silnih pijaca koje smo obišle u Provansi, kupile smo ovu preslatku pletenu torbu, a ja i šešir. Nisam ga do sad imala, ali konačno mogu i to da kombinujem.☺






Pica u Sen Remiju i način njene pripreme će mi takođe ostati u pamćenju. Naime, picerija mi izgleda kao da je porodični biznis u pitanju. Kada uđete, snimite koja vam se dopada, sporazumete se kako znate i umete da želite da je uzmete, jedna mnogo fina žena koja se samo smeje, ali iskreno i prirodno, vam naplati, potom čovek uzima picu i stavlja je da se peče. Sačekaš tako 10-ak minuta, a potom uživaš.



Sitni detalji me apsolutno obaraju sa nogu. Takav je i ovaj na slici ispod. 
U malim kućicama imate knjige, uzmete, pročitate ih i vratite.
Bože, koliko je to slatko!



Le Bo spada u jedno od najlepših francuskih sela, odnosno u top 10 najlepših sela Francuske. Zaista, gradić je jako mali, ali mnogo sladak. Poznat je po tome što je tu pronađen boksit, element u PSE.
Zapatila sam da grad ima svega 22 stanovnika, ali ono što je interesantno je da se nalazi na priličnoj visini, odakle se pruža predivan pogled.
U toku je interaktivna izložba Van Gogovih slika, koja se sastoji od njegovih dela koja su puštena na projektoru i muzika usput. Ne lažem kad kažem da je 200 ljudi ispred ulaza čekalo da posete. Mi za to nismo imale vremena.





Nazad u Marsej...
U vezi sa Provansom, očaralo me je i to što sunce kasnije zalazi... Na kraju ove večeri, posle 3 mala gradića provanse, Miljana i ja sedele na predivnoj terasi egipatskog restorana i bilo je skoro 20 sati uveče, a sunce maltene da nije ni pokazivalo želju da će u skorije vreme zaći... Zapamtila sam to kao još jednu uspomenu zbog koje ću zauvek voleti Francusku, odnosno Provansu.



E, ovaj egipatski restoran je bio mesto gde smo utolile našu glad za supom i za kuvanom hranom. U mogo lepom sećanju će mi ostati čitavo to veče, odnosno kasno popodne, sudeći po Suncu koje je odbijalo da zađe...
Saznale smo da Egipćani koriste samo metalni pribor za jelo i piće.
Ono što bih izdvojila kao upečatljiv utisak je količina pozitivnog vajba koji je kružio ovim mestom. Ljudi koji su potpuno alternativni, ali na onaj nenametljiv, prirodan, divan način. 


Marsej noću...


Provansa - dan 4: Nica

Definitivno kao najveće iznenađenje celog putovanja izdvajam Nicu. Iskrena da budem, nisam previše očekivala. Mislila sam da me neće preterano očarati, jer znam da važi kao grad za bogataše. To ne mogu da poreknem, svakako da nije jeftin, ali cene se ne razlikuju drastično u poređenju sa Marsejom, kada su ugostiteljski objekti u pitanju; barem po onome što sam ja mogla da zaključim.



Azurna obala at its finest... Zaista, očaravajući prizor. Koji su često upotpunjavali brojni ulični muzičari. Hvala im do neba na tome. I zbog njih će mi ove scene i slike ostati dugo i duboko zapečaćene u glavi.




U Nici smo imali najviše slobodnog vremena: od 12 do 20h uveče. Za to vreme smo i stigle da se popnemo na vidikovac, vidimo ceo grad, kao i vodopad; posetimo još jednu pijacu, okupamo se na plaži, sedimo pored mora ispod nadstrešnice i uživamo u blagom povetarcu, ručamo u parku, lutamo kroz grad, pronađemo tržni centar, opet lutamo kroz grad i tako do kraja dana...



Ne kažu džabe da je Nica grad-botanička bašta. Toliko cveća i biljaka svuda po gradu odavno nisam videla. I sve to doprinosi tropskom osećaju koji se kod vas budi dok šetate ulicama.







Kad sam videla Azurnu obalu noću... Ostala sam bez daha.
Predivno je, nezaboravno i upečatljivo. Bilo mi je žao što se tim prizorom završava naše putovanje, ali mi je sa neke strane bilo i drago. Obećavam, vratiću se nekada sigurno! ☺

Francuska je mesto koje ima moje srce. Negde gde bih mogla da se osećam kao kod kuće. Da osnujem svoju kuću, porodicu, studentski život... Ne mogu da opišem čudnu povezanost koju osećam prema toj državi, jeziku i ljudima. Mogu samo da zamišljam da sam u prošlom životu bila neka Francuskinja... A u ovom mi je od toga ostala lepa, tamna kosa i tamniji ten. Šta drugo da poželiš? ☺


Pišite mi kako vam se dopao izveštaj i moji utisci sa ovog putovanja?
Kako je vama protekao mesec avgust, jul, jun? Leto?


♡ Nađite me: 
instagram @blog.girly.world 
(moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com
facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07

Dok sam putovala ka mestima koja treba da posetim, razmišljala sam i rekla sebi: ,,Kad dođem kući ću spavati i sanjati ono što sada živim''. Mislim da ni jedna rečenica u kraćoj formi ne može bolje da iskaže moja osećanja povodom ove avanture zvane Provansa!

Milano - prvi dan





Prva stanica, posle noćne vožnje autobusom kroz Hrvatsku, Sloveniju i Italiju bio je Milano. Iako sam već posetila ovaj grad, odlučila sam da ga ovaj put vidim iz drugog ugla. Deo grada koji je pisalo u beležnici da obavezno treba obići zove se Brera, a u okviru Brere i muzej  Pinakoteka di Brera. Ono što je praktično u vezi Brere je što se nalazi odmah čim se izađe iz čuvene Galerije Vitorio Emanuele.

Šarm i italijanska neodoljivost je ono što je svakako karakteristika ovog dela grada. Živopisna arhitektura u naizgled sporednim uličicama, mnoštvo umetničkih galerija i muzeja (za koje nisi baš siguran čega su muzeji jer sve piše, logično, na italijanskom...) jeste nešto što odlikuje Breru, po onome što sam ja uvidela. Pošto moj osećaj za orijentaciju i nije previše izražen, u potrazi za Pinakotekom smo zašle u neke nepoznate uličice (mada se ne žalimo, i to je svojevrsni turistički doživljaj)   bilo je izazovno da ja budem vodič. Međutim, srećna okolnost koja mi je i dalje neverovatna je ta da smo drugarica i ja pronašle dve karte za Pinakoteku (muzej) na ulici. Čudno i neverovatno zvuči, znam, ali to tek kasnije poprima svoju važnost.


Iza mene: deo Milana, poznat pod nazivom Brera


Nakon kraćeg lutanja, kada je ,,kormilo'' preuzela Miljana (moj kompanjon putnički!) ispostavilo se da smo brzo pronašle Pinakoteku. Došle smo do dela gde se kupuju karte, pokušale da prođemo na ,,foru'' kupovine jeftinijih karata  za građane EU između 18 i 25 godina ulaz je 2€, dok je inače 10 ili 12€. Uzimajući u obzir činjenicu da je trebalo za pola sata da budemo na mestu nalaska sa grupom i krenemo autobusom ka hotelu, zaista nam se za tako kratko vreme nije davalo 10€. Međutim, sinulo mi je da sam pokupila one dve karte, što sigurno nije bila slučajnost, i rekla sam Miljani: ,,Dobro, hajde da probamo. Najgore što može da se desi je da nas izbace. Vau, možeš misliti. Svakako ću izaći...''

I šta se desi?
Čovek na ulazu u muzej nas najopuštenije pusti sa kartama koje smo našle, ispostavi se da uopšte nisu ni bile korišćene. Mi, tako srećne i oduševljene ludačkom okolnošću koja nas je snašla, uđemo u naše carstvo i prepustimo se čarima.




Momentalni ,,umetnički vajb'' koji nas je odmah zapljusnuo pri ulasku nas je pratio sve dok nismo napustile ovo sjajno mesto. Toliko je prostorija i slika, detalja kojih treba uočiti, da bi bio potreban čitav jedan dan, ako ne i više, da biste maksimalno uživali i videli apsolutno sve u muzeju.
Nikada neću prestati da se divim ljudima u muzejima i da ih maltene zaljubljeno gledam dok se dive slikama na zidovima.



Venus and Cupid, Camillo Boccaccino (1532-1537) 
Venus and Cupid with Two Satyrs in a Landscape, Simone Peterzano



The Kiss, Francesco Hayez, 1859 


Za kraj obilaska smo se oduševile činjenicom da postoji kafić u sklopu muzeja i šta smo drugo nego kupile italijanski kapućino za poneti, koji smo ležerno ispijale dok smo se svojski trudile da što pre stignemo na mesto sastanka sa ostatkom turističke grupe.


Pošto je program bio takav da smo oko 16h krenuli autobusom ka hotelu gde smo smešteni, a koji se nalazi na 10-ak kilometara od centra Milana  znale smo da ćemo se same, gradskim prevozom, vratiti do centra i provesti veče tamo.
Bilo je krajnje interesantno iskustvo voziti se autobusom od prigradskog naselja Milana do samog centra. Vrlo je lako bilo uočiti kada se približavaš centru, jer zgrade, odnosno arhitektura postaju sve upadljiviji i luksuzniji što si bliže.


Ono što je bilo veliko olakšanje pri povratku u centar jeste to da je postojala velika razlika u ljudima koji su se nalazili u centru. Mnoooogo manja gužva je bila u poslepodnevnim, odnosno večernjim časovima, u odnosu na onaj haos koji je tu bio oko 14h. Takođe, temperatura je bila mnogo prijatnija, tako da je šetnja bila maksimalno olakšana.
Dan se završio uspešno, oko 22-23h smo stigle u smeštaj (hotel Blu Visconti, čini mi se), i nasmejane zaspale. Sutradan nas je čekala nova avantura.


Pogled iz hodnika hotela


Provansa - dan 1: Eks an Provans 


Mlade, lude, a dodala bih (kao najčešće korišćenu reč putovanja:) i neukiseljene, spremne za putovanje dugo 6 sati od Milana do Eks an Provansa nekadašnjem glavnom gradu regije Provanse.
Nalazi se na 30-40 minuta od Marseja, koji je bio naše sledeće odredište.



Katedrala u Eksu: Katedrala Svetog Spasioca





Mnogo skrivenih kutaka smo pronašle, što čini velikim delom još magičnijim ovo putovanje.

Atelje Pola Sezana




Na petnaestak minuta hoda od centra Eks an Provansa nalazi se atelje čuvenog umetnika Pola Sezana. Ono što je simpatična činjenica vezana za ovo je da se po gradu mogu pronaći tragovi koje treba pratiti da biste došli do ateljea, a ti tragovi su kao metalne ploče sa slovom C (kao Cezanne) na ulici.



Brošura koju dobijete na početku umnogome olakšava razgledanje ateljea, koji nije suviše veliki, ali savršen za jednog umetnika. Ono što sam odmah primetila jeste veličina prozora i pogled koji se sa njih pruža. Zaista pravi umetnički studio. I predivan vajb koji imaš dok sve to posmatraš. To nikada neću zaboraviti.



Dobro se sećam da sam primetila čak i način na koji su njegova pisma bila napisana, svako slovo je tako savršeno ispisano da sam se pitala je li moguće da ga je ljudska ruka pisala, i to prijateljima, porodici...





Izgleda da mi je baš zabavno da poziram sa šeširom i rukom koja ga drži, da ne odleti...



Neodoljiv mi je francuski šarm ovih gradića, narandžaste, bežikaste, žućkaste nijanse koje preovladavaju. Ljudi koji upotpunjuju čitav doživljaj.
Ima dosta turista, mada je lako uočiti ko je pravi Francuz, a ko posećuje ovu divnu zemlju.








Ako ,,pretrčite'' preko slika, bojim se da nećete moći da osetite potpuni vajb koji bi svaka fotka trebalo da šalje. Zamislite da ste sada u ovom trenutku baš na tim ulicama koje gledate. 
Tek tada će moja misija koju sam sebi postavila imati smisla.
A to je da se bar neko oseti kao da je i sam sve ovo video, sopstvenim očima.

Provansa - dan 2: Marsej & Avinjon

Jutra koja su počinjala savršenim francuskim kroasanima su mi među omiljenima u životu, najozbiljnije ovo govorim. Jednom sam čak i ugrabila priliku pa sela u baštu hotela, kako bih maksimalno uživala u kroasanima i puteru. I da, naravno, šolja mleka. Za mene idealno.
Šta mi više od života treba?


Možda i najveće iznenađenje celog putovanja je Palata Longchamps. Nestvarno zdanje koje se pruža pred očima kada se skrene u tu ulicu. Toliko je neočekivana bila tolika lepota koju smo zatekli u sred Marseja; svi smo ostali bez daha.








Ono što na slikama definitivno ne može lepo da se vidi je stvarna veličina ove preleposti...
Još jedna stvar koja mi se sviđa vezano za ovo, sem toga da je jedan od najlepših prizora koje sam ikada u životu videla, jeste što je praktičan. Palata je podeljena u dva dela, u jednom je danas Prirodnjački muzej, dok je u drugom Muzej lepih umetnosti.


 

Interesantno je to da smo mnogo pijaca obišle Miljana i ja. Zabavno je osetiti i tu gradsku, pijačnu atmosferu, gde slušaš Francuze kako se dovikuju, dobacuju nešto jedni drugima, smeju se, pakuju voće i povrće u kese, uzvikuju kako je njihov proizvod jeftin i nude te.


Vodič nam je spomenuo da bi trebalo probati čuveno piće zvano pastis, koje se pravi od anisa i vrlo je jakog i specifičnog ukusa. Iskrena da budem, ni Miljani ni meni se nije dopalo. Saznale smo i da se uglavnom pije kao aperitiv.


Lutajući ulicama, glavnim i sporednim, naišle smo na prodavnicu koja je Miljanu posebno obradovala, kao osobu koja obožava kuvanje. U Saladinu je moguće pronaći začin svake vrste, iz otprilike svake države na svetu. Samo na jednom mestu postoji 20 vrsta bibera, a da ne pričam o kojekakvim mešavinama raznih začina za koje nikada nisam čula, a ne da znam kako se koriste. Međutim, opojan miris koji se širi čitavom prodavnicom me je potpuno osvojio, tako da sam razgledala šta sve ima dok je Miljana pokušavala da se sporazume sa prodavcem.
Tu smo pronašle i najjeftinije sapune, koji su jedan od zaštitnih znakova Provanse.
Iz ove perspektive mi je žao što ih nisam više kupila. :(



Originalna ulična umetnost na ulicama grada me je osvojila. Kako interesantno iskorišćen prostor! I kako originalno izgleda!



Mnogo, ali stvarno baaš mnogo, preslatkih prodavnica, izloga i biljaka smo videle tokom ovog putovanja. Toliko mi sve bude preslatko da poželim da kupim, recimo, kaktus i ponesem ga sa sobom u Beograd, no matter what it costs. Ali, kada malo bolje razmislim, it costs too much. Nije baš praktično poneti biljku sa sobom...





Slika koju bih pokazala kada bi me pitali da u jednoj fotografiji opišem Marsej: sapuni, luka, more, boje. 

Avinjon


Drastičan pad temperature, a tu pričamo oko 20 stepeni, nas je čekao kada smo se posle sat i po vremena vožnje od Marseja našli u Avinjonu.
Avinjon je nekada (u 14. veku) bio ono što je danas Vatikan.
Zbog karakteristične klime i vetrova koji duvaju sa reke Rone, moguće je ponekad imati subjektivan osećaj kao da je hladnije nego što zaista jeste.
Međutim, to nije mnogo pokvarilo utisak o ovom gradu.

Sladak, šarmantan kao i ostali gradovi Provanse, Avinjon ću pamtiti po tome što je spoj istorije i religije. Na slici ispod vidite Papsku palatu. Ako vam ona izgleda po malo čudno, ne brinite, dobro vidite. Razlog tome je što je svaki od papa koji su vladali i smenjivali se nadograđivao palatu po svom izboru i ukusu, pa je zato ona danas ovakvog izgleda. Na prvi pogled, spoj nespojivog. Međutim, po meni je zadivljujuća činjenica koliko je Francuzima stalo da očuvaju svoju istoriju, a u okviru nje i arhitekturu, zdanja stara nekoliko vekova, slogan francuske revolucije itd...







Imam običan da kažem: gde god mi krenemo, nađemo neku umetnost. Ili ona nađe nas. No, to nije ni bitno. Ovo ispod što vidite je čudnovata izložba arheologije. Pošto nismo previše vremena izdvojile za ovo, i dalje su mi enigma ostale slike po zidovima. Međutim, složićete se da je sam koncept izloženih eksponata zaista neobičan.



Iako nas je umetnost uvek pratila, supa baš i nije... Čekaj, bre, o kakvoj supi pričaš, Danijela?
E pa, pričam o supi koju smo celo putovanje tražile. Hm, da li smo je na kraju i našle, u obliku u kakvom smo želele? Pa, šta da vam kažem, čitajte do kraja i saznajte...
Na slici ispod je nešto kao zamena za supu, odnosno špansko jelo gaspaćo, koje je doduše bilo hladno, jer smo ga uzele u kafiću koji radi na nekakvom principu samoposluge. Međutim, bilo je prezabavno sedeti učauren iza stakla na koje ljudi ne obraćaju mnogo pažnje, piti gaspaćo sa slamčice (šta ću, bilo mi lakše tako...) i razgledati prolaznike. 
Uglavnom sam mogla da prepoznam da su svi starosedeoci; retko kog turistu sam ovde videla. Što me još više oduševilo, znači uspele smo da zamaknemo malo dalje od samog centra.


Kada je reč o avanturi u Avinjonu, sigurna sam da neću zaboraviti i prodavnicu ploča na koju smo naletele slučajno. Kako Miljana ima gramofon, ona se raspametila izborom ploča, čak je uspela da pronađe jednu koju je dugo tražila. Što se mene tiče, kada mi je pokazala kako se pušta ploča, odmah sam otišla u odeljak sa muzikom označenom kao ,,electro'', pronašla neku koja mi se dopala i pustila je na slušalice. Izdvojiću i taj momenat kao jedan od dražih na putovanju. I dalje me hvata neki lep osećaj dok se toga prisećam. Mnogo mi je prijalo da slušam zvukove koje gramofon ispušta dok pušta i zaustavlja ploču. I to kako se muzika čuje.




Kada malo bolje razmislim, neke od najlepših uspomena sa ovog putovanja nastala su u Avinjonu.
Tamo smo pronašle dve preslatke narukvice od bisera iz mora (ne onih preskupih, ludačkih nego nekih skromnijih ali dražih <3), sporazumevale se na francusko-engleskom, čak smo i pohvalile žene zaposlene u juvelirnici što imaju ambiciju da uče engleski. Odnosno, njihova šefica ima, pa ih je podučavala dok smo mi probavale narukvice.
I dalje je nosim, i nemam nameru da je skinem u skorije vreme. Podseća me na svašta lepo. Na sve lepo. ☺

Provansa ukratko!

Provansa - dan 3: Arl, Sen Remi, Le Bo


,,VanGogovski dan'', tako je vodič nazvao ovaj dan kada nam je objašnjavao gde idemo. Naime, Arl je mesto gde je Van Gog živeo sa Gogenom. Njegova kuća je srušena u bomardovanju tokom Drugog svetskog rata, tako da nje nema. Ali ono što je ostavilo neizbrisiv trag su Van Gogove slike nastale upravo ovde. U Arlu.


Pamtim kao potpuno jedinstveno iskustvo posmatrati kafić koji je Van Gogu služio kao inspiracija za njegovo čuveno delo. I upoređivati to kako se skoro ništa nije promenilo. 



Arena u Arlu






Ne pamtim da je ova haljina toliko lelujala kao pored Rone u Arlu...
Ma, dobro, ima i to svoju draž.
Posećujući jednu od silnih pijaca koje smo obišle u Provansi, kupile smo ovu preslatku pletenu torbu, a ja i šešir. Nisam ga do sad imala, ali konačno mogu i to da kombinujem.☺






Pica u Sen Remiju i način njene pripreme će mi takođe ostati u pamćenju. Naime, picerija mi izgleda kao da je porodični biznis u pitanju. Kada uđete, snimite koja vam se dopada, sporazumete se kako znate i umete da želite da je uzmete, jedna mnogo fina žena koja se samo smeje, ali iskreno i prirodno, vam naplati, potom čovek uzima picu i stavlja je da se peče. Sačekaš tako 10-ak minuta, a potom uživaš.



Sitni detalji me apsolutno obaraju sa nogu. Takav je i ovaj na slici ispod. 
U malim kućicama imate knjige, uzmete, pročitate ih i vratite.
Bože, koliko je to slatko!



Le Bo spada u jedno od najlepših francuskih sela, odnosno u top 10 najlepših sela Francuske. Zaista, gradić je jako mali, ali mnogo sladak. Poznat je po tome što je tu pronađen boksit, element u PSE.
Zapatila sam da grad ima svega 22 stanovnika, ali ono što je interesantno je da se nalazi na priličnoj visini, odakle se pruža predivan pogled.
U toku je interaktivna izložba Van Gogovih slika, koja se sastoji od njegovih dela koja su puštena na projektoru i muzika usput. Ne lažem kad kažem da je 200 ljudi ispred ulaza čekalo da posete. Mi za to nismo imale vremena.





Nazad u Marsej...
U vezi sa Provansom, očaralo me je i to što sunce kasnije zalazi... Na kraju ove večeri, posle 3 mala gradića provanse, Miljana i ja sedele na predivnoj terasi egipatskog restorana i bilo je skoro 20 sati uveče, a sunce maltene da nije ni pokazivalo želju da će u skorije vreme zaći... Zapamtila sam to kao još jednu uspomenu zbog koje ću zauvek voleti Francusku, odnosno Provansu.



E, ovaj egipatski restoran je bio mesto gde smo utolile našu glad za supom i za kuvanom hranom. U mogo lepom sećanju će mi ostati čitavo to veče, odnosno kasno popodne, sudeći po Suncu koje je odbijalo da zađe...
Saznale smo da Egipćani koriste samo metalni pribor za jelo i piće.
Ono što bih izdvojila kao upečatljiv utisak je količina pozitivnog vajba koji je kružio ovim mestom. Ljudi koji su potpuno alternativni, ali na onaj nenametljiv, prirodan, divan način. 


Marsej noću...


Provansa - dan 4: Nica

Definitivno kao najveće iznenađenje celog putovanja izdvajam Nicu. Iskrena da budem, nisam previše očekivala. Mislila sam da me neće preterano očarati, jer znam da važi kao grad za bogataše. To ne mogu da poreknem, svakako da nije jeftin, ali cene se ne razlikuju drastično u poređenju sa Marsejom, kada su ugostiteljski objekti u pitanju; barem po onome što sam ja mogla da zaključim.



Azurna obala at its finest... Zaista, očaravajući prizor. Koji su često upotpunjavali brojni ulični muzičari. Hvala im do neba na tome. I zbog njih će mi ove scene i slike ostati dugo i duboko zapečaćene u glavi.




U Nici smo imali najviše slobodnog vremena: od 12 do 20h uveče. Za to vreme smo i stigle da se popnemo na vidikovac, vidimo ceo grad, kao i vodopad; posetimo još jednu pijacu, okupamo se na plaži, sedimo pored mora ispod nadstrešnice i uživamo u blagom povetarcu, ručamo u parku, lutamo kroz grad, pronađemo tržni centar, opet lutamo kroz grad i tako do kraja dana...



Ne kažu džabe da je Nica grad-botanička bašta. Toliko cveća i biljaka svuda po gradu odavno nisam videla. I sve to doprinosi tropskom osećaju koji se kod vas budi dok šetate ulicama.







Kad sam videla Azurnu obalu noću... Ostala sam bez daha.
Predivno je, nezaboravno i upečatljivo. Bilo mi je žao što se tim prizorom završava naše putovanje, ali mi je sa neke strane bilo i drago. Obećavam, vratiću se nekada sigurno! ☺

Francuska je mesto koje ima moje srce. Negde gde bih mogla da se osećam kao kod kuće. Da osnujem svoju kuću, porodicu, studentski život... Ne mogu da opišem čudnu povezanost koju osećam prema toj državi, jeziku i ljudima. Mogu samo da zamišljam da sam u prošlom životu bila neka Francuskinja... A u ovom mi je od toga ostala lepa, tamna kosa i tamniji ten. Šta drugo da poželiš? ☺


Pišite mi kako vam se dopao izveštaj i moji utisci sa ovog putovanja?
Kako je vama protekao mesec avgust, jul, jun? Leto?


♡ Nađite me: 
instagram @blog.girly.world 
(moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com
facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07
Continue Reading