Prva tetovaža

/ 16:50

Keep me wild. Talas. More. Nemirno. Ili mirno. 
,,Istetovirala si se?''

Svaka tetovaža uglavnom ima svoju priču. Ispričaću vam moju.
Proces koji je moja beba/tetovaža prošla je zaista dokaz da se ,,sve dešava s razlogom''.
Ideja za tetoviranjem mi se javila još pre dve godine. Kao i svima, negde na instagramu/tumblr-u/pinterestu mi je iskočila tetovaža, kod rebara, leva strana tela, tekst keep me wild.
Baš u tom trenutku sam shvatila da samoj sebi ja predstavljam tu rečenicu.
I ne smatram kao rečenicu upućenu nekome. Nego samoj sebi govorim, da se uvek setim i podsetim te ,,divljosti'' koju u sebi imam. Da joj ne dozvolim da se ikada izgubi.
Keep me wild.
Kažem samoj sebi.

S druge strane, može da se posmatra i kao svojevrsno ,,uputstvo'' za korišćenje Mene. Postavljam sebi često pitanje: umem li da se objasnim? Sebi? Ili drugima?
Mislim da su ljudi toliko kompleksna bića da bi mogli tek tako da ukratko biti objašnjeni. A ja sam, na neki način, sebi uspela da se objasnim.

Sazrevanje ideje oko tetovaže i uklapanje talasa u kompoziciju je ono što me najviše fascinira. Da sam tada požurila da istetoviram ,,keep me wild'' štampanim fontom, talas mi se nikada ne bi uklopio. Zato nisam impulsivno donela ovu odluku, nego je ona sazrevala i rasla u meni, kao što sam i ja za te dve godine.

Osećala sam da želim da ukrasim svoje telo ovom lepotom, ali kao da nisam imala dovoljno hrabrosti. Uvek bi mi nešto drugo bilo preče; ili ne bih imala uštekan novac; ili bi me prosto bio strah... Mada, moram da se pohvalim - strah me je tu najmanje kočio. A osoba sam koja pada u nesvest prilikom vađenja krvi, izbegavam igle, vakcine i sve ostalo što je tako... odvratno.
A opet se ne plašim da se tetoviram i da bušim uši.
Kontradiktorna sama sebi, kažem ja.

Najbolja drugarica (Cveklica moja) je opet probudila u meni uzbuđenje povodom tetoviranja, predložila da odemo zajedno i simbolično se u isto vreme, na istom mestu istetoviramo. Bože, koliko sam bila uzbuđena u tom trenutku. Toliko da bih bez razmišljanja otišla iste sekunde u studio, samo da je taj dečko tad mogao da radi. :D

Strpela sam se još par nedelja... I dogovor je pao. Još jedna zabavna informacija u vezi cele priče jeste ta da sam saznala da se tetoviram od danas do sutra, bukvalno. Dogovor je bio: javljam ti se ako sutra budem mogao da ti radim tetovažu. Ja sam rekla: ,,Važi, čujemo se večeras''. I čuli smo se. I bilo je nedelja u 17h.
Krenule smo sat vremena ranije, do mesta gde nam realno treba 15 minuta. Za svaki slučaj; bolje da mi njega čekamo nego on nas. Kad smo stigle, tek me tad realnost pogodila u glavu i shvatila sam šta će se desiti. Iskrena da budem, panika je maaalčice počela da me hvata, srculence da lupa 560 na sat, ali smirivala sam se pričajući neprestano o svemu i svačemu, kako bih skrenula misli s onoga što me čeka.
,,Dobro, hajde da se dogovorimo šta tačno radimo. Koja će prva?''
,,Ja ću'', odlučno sam rekla. Vau, još tad nisam bila svesna ali pomerala sam sopstvene granice. To su za mene bili i fizički i psihički izazovi. Tetoviranje, igla i ja. Pa, hajde da vidimo, ko je jači?!
Tražili smo font, objasnila sam mu kompoziciju kakvu želim.
Talas, na koji se nadovezuje rečenica ,,keep me wild''.
Pronaći savršen font, uklopiti ga uz talas i otisnuti to na kožu - trajalo je čak i duže nego samo tetoviranje.
Već kad sam videla otisak buduće tetovaže na rebrima, znala sam da ću je obožavati.

Legla sam na stolicu, namestila se i srce mi je radilo 500 na sat. Ne preterujem. A još mi je dečko rekao da moram da se smirim i da polako dišem jer svaki udisaj i izdisaj rasteže kožu, što tetoviranje čini težim. ,,Dobro, smiri se. Biće sve okej''. Osećala sam se kao da čekam ubod igle u venu ili u prst prilikom vađenja krvi. Ali u trenutku kada je počeo da radi tetovažu, shvatila sam da to uopšte nije ništa strašno. Bol je više iritantno peckanje, koje je sasvim podnošljivo. Žene koje se depiliraju znaju kakav je to đavoljski bol. E, pa, tetoviranje nije ni blizu depilacije. Boli mnogo manje.

Ja sam sebe tešila, plašeći se bola, govorivši: ,,Bol je trenutan. Lepota je večna.'' 
Tako da sam vrlo uspešno preživela svoje prvo tetoviranje
Naglasak na prvo, jer verujem da se neću zaustaviti na ovome. Mada, meni je vrlo važno da pazim na delove tela koje tetoviram. I dalje živimo u svetu gde se na tetovaže gleda ispod oka, pomalo podsmešljvo ali i sa strahom, kao da to automatski znači da nešto s tom osobom nije u redu. Meni je važno da ja znam za tu tetovažu i da je ja volim, a nije mi od presudnog značaja da je vidi neki neznanac kog sretnem u prolazu u autobusu ili na ulici.

,,Keep me wild'' sam ja. Jer ću uvek biti nenormalna, luda, opičena, divlja. I biću kao more. Nemirna ili mirna.


Šta ti misliš o tetovažama?



♡ Nađite me: 

instagram @blog.girly.world 
(moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com


facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07




Keep me wild. Talas. More. Nemirno. Ili mirno. 
,,Istetovirala si se?''

Svaka tetovaža uglavnom ima svoju priču. Ispričaću vam moju.
Proces koji je moja beba/tetovaža prošla je zaista dokaz da se ,,sve dešava s razlogom''.
Ideja za tetoviranjem mi se javila još pre dve godine. Kao i svima, negde na instagramu/tumblr-u/pinterestu mi je iskočila tetovaža, kod rebara, leva strana tela, tekst keep me wild.
Baš u tom trenutku sam shvatila da samoj sebi ja predstavljam tu rečenicu.
I ne smatram kao rečenicu upućenu nekome. Nego samoj sebi govorim, da se uvek setim i podsetim te ,,divljosti'' koju u sebi imam. Da joj ne dozvolim da se ikada izgubi.
Keep me wild.
Kažem samoj sebi.

S druge strane, može da se posmatra i kao svojevrsno ,,uputstvo'' za korišćenje Mene. Postavljam sebi često pitanje: umem li da se objasnim? Sebi? Ili drugima?
Mislim da su ljudi toliko kompleksna bića da bi mogli tek tako da ukratko biti objašnjeni. A ja sam, na neki način, sebi uspela da se objasnim.

Sazrevanje ideje oko tetovaže i uklapanje talasa u kompoziciju je ono što me najviše fascinira. Da sam tada požurila da istetoviram ,,keep me wild'' štampanim fontom, talas mi se nikada ne bi uklopio. Zato nisam impulsivno donela ovu odluku, nego je ona sazrevala i rasla u meni, kao što sam i ja za te dve godine.

Osećala sam da želim da ukrasim svoje telo ovom lepotom, ali kao da nisam imala dovoljno hrabrosti. Uvek bi mi nešto drugo bilo preče; ili ne bih imala uštekan novac; ili bi me prosto bio strah... Mada, moram da se pohvalim - strah me je tu najmanje kočio. A osoba sam koja pada u nesvest prilikom vađenja krvi, izbegavam igle, vakcine i sve ostalo što je tako... odvratno.
A opet se ne plašim da se tetoviram i da bušim uši.
Kontradiktorna sama sebi, kažem ja.

Najbolja drugarica (Cveklica moja) je opet probudila u meni uzbuđenje povodom tetoviranja, predložila da odemo zajedno i simbolično se u isto vreme, na istom mestu istetoviramo. Bože, koliko sam bila uzbuđena u tom trenutku. Toliko da bih bez razmišljanja otišla iste sekunde u studio, samo da je taj dečko tad mogao da radi. :D

Strpela sam se još par nedelja... I dogovor je pao. Još jedna zabavna informacija u vezi cele priče jeste ta da sam saznala da se tetoviram od danas do sutra, bukvalno. Dogovor je bio: javljam ti se ako sutra budem mogao da ti radim tetovažu. Ja sam rekla: ,,Važi, čujemo se večeras''. I čuli smo se. I bilo je nedelja u 17h.
Krenule smo sat vremena ranije, do mesta gde nam realno treba 15 minuta. Za svaki slučaj; bolje da mi njega čekamo nego on nas. Kad smo stigle, tek me tad realnost pogodila u glavu i shvatila sam šta će se desiti. Iskrena da budem, panika je maaalčice počela da me hvata, srculence da lupa 560 na sat, ali smirivala sam se pričajući neprestano o svemu i svačemu, kako bih skrenula misli s onoga što me čeka.
,,Dobro, hajde da se dogovorimo šta tačno radimo. Koja će prva?''
,,Ja ću'', odlučno sam rekla. Vau, još tad nisam bila svesna ali pomerala sam sopstvene granice. To su za mene bili i fizički i psihički izazovi. Tetoviranje, igla i ja. Pa, hajde da vidimo, ko je jači?!
Tražili smo font, objasnila sam mu kompoziciju kakvu želim.
Talas, na koji se nadovezuje rečenica ,,keep me wild''.
Pronaći savršen font, uklopiti ga uz talas i otisnuti to na kožu - trajalo je čak i duže nego samo tetoviranje.
Već kad sam videla otisak buduće tetovaže na rebrima, znala sam da ću je obožavati.

Legla sam na stolicu, namestila se i srce mi je radilo 500 na sat. Ne preterujem. A još mi je dečko rekao da moram da se smirim i da polako dišem jer svaki udisaj i izdisaj rasteže kožu, što tetoviranje čini težim. ,,Dobro, smiri se. Biće sve okej''. Osećala sam se kao da čekam ubod igle u venu ili u prst prilikom vađenja krvi. Ali u trenutku kada je počeo da radi tetovažu, shvatila sam da to uopšte nije ništa strašno. Bol je više iritantno peckanje, koje je sasvim podnošljivo. Žene koje se depiliraju znaju kakav je to đavoljski bol. E, pa, tetoviranje nije ni blizu depilacije. Boli mnogo manje.

Ja sam sebe tešila, plašeći se bola, govorivši: ,,Bol je trenutan. Lepota je večna.'' 
Tako da sam vrlo uspešno preživela svoje prvo tetoviranje
Naglasak na prvo, jer verujem da se neću zaustaviti na ovome. Mada, meni je vrlo važno da pazim na delove tela koje tetoviram. I dalje živimo u svetu gde se na tetovaže gleda ispod oka, pomalo podsmešljvo ali i sa strahom, kao da to automatski znači da nešto s tom osobom nije u redu. Meni je važno da ja znam za tu tetovažu i da je ja volim, a nije mi od presudnog značaja da je vidi neki neznanac kog sretnem u prolazu u autobusu ili na ulici.

,,Keep me wild'' sam ja. Jer ću uvek biti nenormalna, luda, opičena, divlja. I biću kao more. Nemirna ili mirna.


Šta ti misliš o tetovažama?



♡ Nađite me: 

instagram @blog.girly.world 
(moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com


facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07



Continue Reading


Glasila je jedna od rečenica koju sam postavila sama sebi ali i vama na instagramu. U poslednje vreme se sve više interesujem za probleme sa kojima se naša planeta i društvo suočavaju i sve više uočavam koliko je važno pridati značaja tim problemima u vidu pisanja o njima, razgovora, upoznavanja okoline sa glavnim tačkama određenih problema itd...
Prva od tema sa kojom želim da vas bliže upoznam tiče se upravo mode.
Moda postoji u našim životima, hteli mi to ili ne. Garderoba koju nosimo je poput naše druge kože. Da li smo dovoljno pažljivi sa time šta oblačimo na sebe? I da li uopšte znamo koliko dugačak i težak put treba da prođe jedan slabo plaćen radnik da bismo mi kupili majicu za 600 dinara? Ili koliko se zemljišta i vode zagadi zbog iste te majice?

Ove i još mnoge podatke upravo od stručnjaka možete da čujete u filmu The true cost. Baš vam od srca preporučujem da odvojite sat i dvadeset minuta i upoznate se sa ljudskom stranom modne industrije, na koju garantujem da nećete ostati ravnodušni, ako u sebi imate barem tračak empatije.

Pojam održive mode se vezuje za pametan način proizvodnje modnih produkata, ali i njihovu organsku proizvodnju pomoću koje isti ti proizvodi mogu da se recikliraju. Takođe je poznata i tzv Fair Trade mogućnost izrade, gde se akcenat stavlja na dugoročnost nošenja određenog komada i fer uslove pod kojima je on stvoren. Fast fashion je fenomen savremenog društva, a on u suštini predstavlja način da velike svetske modne kuće dođu do što veće zarade, prodavajući što više jeftinije garderobe. (Zara, H&M, Forever 21...)
Možemo da zapadnemo u začarani krug gde nećemo dovoljno ceniti tu haljinu kupljenu za 1200 dinara, jer je toliko jeftina da bi bilo skroz okej i baciti je. Ne bi bilo okej. Moraju se uzeti u obzir svi faktori koji su doprineli da ta haljina stigne do tebe. A to su bukvalno suze, krv i znoj radnika iz Indije koji nemaju drugi izbor nego da za sramno mali novac prave upravo tu odeću za nas.
Kada sam počela da se zanimam za termin održive mode, primetila sam da je interesovanje za nju naglo skočilo 2013. godine (24. aprila), kada se u jednoj fabrici (Rana Plaza) u Bangladešu kada se zgrada urušila i tom prilikom ubila preko 1000 radnika, i povredila još 2500. Radnici u ovoj fabrici su upozoravali svoje nadležne na pukotine koje su se pojavile, ali niko to nije shvatio ozbiljno, kao ni jednu drugu njihovu žalbu. Pritom, uslovi i novac za koji ovi ljudi rade predstavlja kršenje kako radnih, tako i osnovnih ljudskih prava, pogotovo onog dela oko plate za dostojanstven život.
Razlog zbog kog se veliki broj modnih kompanija odlučuje da svoju garderobu šije u ,,zemljama trećeg sveta’’ je što ih upravo ta proizvodnja odeće košta jako malo – znači kao i obično, sve se vrti oko profita i dobiti. Niko ne spominje majke koje ostavljaju decu na selima jer nema ko da ih čuva tamo gde one rade, ili ih vode sa sobom u fabrike, a neretki su i slučajevi kada se maloletna deca zapošljavaju.



Kada je reč o modnoj industriji, važan je podatak da ona spada među prvih 5 najvećih zagađivača na planeti. Prisetimo se činjenice da je potrebno 2700 litara vode za proizvodnju samo jedne pamučne majice, a 7000 litara za par farmerki.
Zbog ogromne potražnje odeće, stvoren je genetski modifikovan (GMO) pamuk, koji nije zdrav ni za one koji ga obrađuju, ali ni za one koji ga nose. Brojna sela u Indiji, koja su najveće plantaže GMO pamuka beleže veliki broj slučajeva raznih kožnih bolesti, oboljevanja od raka...
Ono što su realni zahtevi tih radnika jeste povećanje plate u dostojanstvenom nivou, toliko da se ispoštuje zakonski minimum plate u određenoj zemlji (koji u suštini ne bi trebalo da bude ispod 160 evra).

Greenwashing je takođe jedan od termina koji bi trebalo da razumemo. To bukvalno znači da određene velike firme koriste neke kampanje (kao npr H&M) kako bi ,,oprali’’ sa svog imena tvrdnje kako nisu transparentni brend. Uzmimo za primer H&M brend. Oni imaju jednom godišnje kolekciju H&M Concious, koja predstavlja samo 0.1% njihovog asortimana i kolekcija koje izbace za godinu dana. Tajna je u tome što izreklamiraju Concious kolekciju do te mere da kupci pomisle kako se oni zaista brinu za etičko poslovanje i održivost mode. Naravno, treba uzeti u obzir da se svaki napor u vidu poboljšanja vrednuje, ali takođe i imati na umu da nije sve onako kao što nam serviraju.


Zbog ovakvih alarmantnih podataka je važno da drugačije gledamo na modu i garderobu generalno. Kroz nekoliko vrlo logičnih pitanja je moguće pomoći i sebi, ali i drugima.
Da li ti je zaista potreban taj komad garderobe? Promisli da li imaš nešto slično, ili uz šta možeš da nosiš.
Kada se kupuje, treba birati neku alternativu: kao što je second-hand, jer je ušteda veća, a garderoba se na neki način reciklira. Ukoliko ste spremni za izdvajanje veće sume novca, tu su određeni (uglavnom mali) domaći brendovi koji su eco-friendly, odnosno znate da je u pitanju nešto što ide u korist održivoj modi.
A zašto je uopšte ODRŽIVA MODA toliko bitna? Bitna je jer je naša planeta mesto gde mi treba da živimo i za 50 godina, a iza nas i naša deca. Jedan od vidova zagađenja je upravo moda, a to sve potiče sa sociološke strane i ljudske potrebe za što većim profitom.
Kada kompanije uvide da je nama, kao potrošačima, važno šta i kako kupujemo, one će više usmeriti svoju energiju ka zadovoljenju potrošačkih potreba – što samim tim ukazuje na to da smo MI TI KOJI DIKTIRAJU MODU. Modni lanci ,,brze mode’’ proizvode ono što je traženo. Tako jednostavan, a tako gvozdeni zakon ekonomije. Ponuda i potražnja.

Šta mi možemo da uradimo?

Ne kažem da ne treba više nikad da kupuješ ništa od garderobe. Kažem samo da prvo razmisliš da li ti je to potrebno, da li možeš staru odeću da prepraviš, da li s nekim možeš da se zameniš? Kada na sve to daš negativan odgovor, tek na kraju ,,piramide’’ neka bude kupovina. A kad je već kupovina – pametniji izbor je svakako second hand.

Lektira za slušanje, gledanje, čitanje/istraživanje:
FASHION REVOLUTION SERBIA – ogranak ove organizacije postoji i u Srbiji. Istražite na internetu njihova načela i ideje, i javite mi da li se sa njima slažete.
THE TRUE COST – dokumentarac koji preporučujem kao filmsku lektiru kada je reč o ovoj temi. On je jedan od velikih pokretača i inspiracije za ovaj post.
PODKAST F.FM - Marija Radaković i Dunja Jovanović su modne novinarke koje imaju svake druge srede na RadioAparatu svoj podkast, vezan za održivu modu. Na MixCloud sajtu možete da nađete izbačene emitovane emisije, pa dok sređujete sobu ili perete sudove možete da slušate nešto korisno.

Ako vam je ova tema zanimljiva, javite se da još pričamo o njoj. Znate me na instagramu: @blog.girly.world
Mislim da je važno da se o ovakvim temama priča među našim vršnjacima, jer smo mi oni na kojima svet ostaje. Mi smo oni koji zapravo mogu da nešto promene. Ako svako učini bar malo – svako to malo će kada se skupi biti mnogo. Zato pričajte, delite dalje, informišite se. Planeta je naša da je čuvamo.  Zajedno smo u ovome.

♡ Nađite me: 
instagram @blog.girly.world 
(moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com


facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07
youtube: D & A channel




Verujem da je potrebno podsetiti se s vremena na vreme na važnost sitnica koje nas okružuju i koje će nam pružiti sreću i zadovoljstvo, samo ako znamo da gledamo. Moja profesorka srpskog, Tamara, rekla je pre neki dan da je skoro pričala sa nekom malom devojčicom i rekla: ,,Kako je bilo lepo kao mali juriti šarene barice vode pomešane sa benzinom, pa se prelivaju u boje duge. Šteta što danas toga nema više...’’  Devojčica se odlučno ubacila i rekla: ,,Kako nema?! Ima!’’. I Tamara je tad rekla nešto što nikad neću zaboraviti: ,,U tom trenutku sam shvatila da barica sa bojama duge i dalje ima – samo ja više ne umem da ih gledam.’’
I baš iz tog razloga, da ne bi izneverili dete koje svako od nas u sebi ima, treba da se radujemo šarenim baricama u kišnim danima i da budemo zahvalni na svemu što imamo.

*OPREZ: NADAM SE DA ĆE DALJNJI TEKST IZAZVATI U SVAKOME OD VAS OSEĆAJ KOJI JE OPISAN. UKOLIKO JE POTREBNO, NAPRAVITE MALU PAUZU IZMEĐU ČITANJA, KAKO BI PONAOSOB OŽIVELI SVAKI OD OSEĆAJA U GLAVI.*

1.      Topla kupka posle dugog dana
2.      Neočekivano dobar film na TV-u
3.      Nova epizoda omiljene serije
4.      Manji broj garderobe (farmerki pogotovo!)
5.      Kad na youtube-u nađeš pesmu koja ti postane omiljena
6.      Odluka koju knjigu sledeću čitaš
7.      Gledanje filma koji si dugo želeo/la
8.      Miris proleća
9.      Iznenadne poruke podrške
10.  Odlazak u bioskop
11.  Držanje za ruke
12.  Kupovina novog odevnog komada (nečeg što ti je bilo potrebno!)
13.  Razmišljanje o mogućim kombinacijama i uklapanju tog odevnog komada
14.  Mamin glas kad se osećaš loše
15.  Ukus pečenog kestena
16.  Lepa kafa u lepom ambijentu
17.  Osmeh prolaznika
18.  Sunčan dan
19.  Stopala u pesku
20.  Zvuk i miris mora
21.  Dan rođendana
22.  Cvetanje biljaka u kući/sobi
23.  Sanjarenje
24.  Slatke životinje
25.  Maženje šteneta
26.  Miris beba
27.  Spot na yt koji te napuni pozitivnom energijom
28.  Aparat za kafu (koji pravi lepu kafu!)
29.  Izložba na koju jedva čekaš da odeš
30.  Zagrljaj s nekim koga dugo nisi video
31.  Trenutak zatvaranja knjige koju si upravo pročitao
32.  ,,Slučajna’’ kupovina knjige u lokalnoj knjižari
33.  Preuređivanje radnog stola
34.  Lale
35.  Kupovina nove biljke
36.  Preporuka dobre muzike na sajtu koji si upravo pronašao/la
37.  ,,Volim te’’
38.  ,,Ponosan/na sam na tebe’’
39.  Miris sveže opranog veša
40.  Letnje voće – maline, jagode, lubenica
41.  Čajevi i mirišljave sveće
42.  Isprobavanje novog recepta
43.  Osećaj posle dobrog treninga na koji nisi ni želeo da odeš
44.  Kvalitetan, dug razgovor
45.  Sloboda
46.  Venčići od cveća
47.  Pisanje tankom (0.5) olovkom
48.  Suveniri sa putovanja
49.  Uredni nokti i negovane ruke
50.  Miris i izgled sveže oprane kose


Hvala divnoj Lovily na inspiraciji za ovaj tekst, a njen tekst A List of Small Pleasures pročitajte na njenom blogu.

Koje su to sitnice i osećaji koji u vama bude sreću?



♡ Nađite me: 
instagram @blog.girly.world (moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com


facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07
youtube: D & A channel






Sigurna sam da nikada nije dovoljno reči o ženskim postignućima u različitim sferama i epohama života. Danas se bavim upravo ženama koje su doprinele u borbama za svoj narod i državu. Predstavljam vam šest izvanrednih, inspirativnih, hrabrih žena koje bi svima trebalo da nam posluže kao primer!


1.     ČUČUK STANA





Čučuk Stana nije bila, kako je mnogi možda prepoznaju, samo žena hajduk Veljka Petrovića. Kao mala, dobila je nadimak ,,čučuk’’ što u prevodu znači mala Stana. Ipak, uprkos svojoj fizičkoj visini/veličini – ono što je bitno je duševna veličina. Kao i svaka žena, obavljala je kućne poslove, odgajala decu, ali i ... sjajno baratala oružjem kao i jahanjem konja. Stana je govorila nekoliko jezika. Mnogo je volela Srbiju, ali nažalost umrla je u Atini, gde je i sahranjena. Drčna i neustrašiva, na prvi pogled se svidela hajduk Veljku zbog svoje hrabrosti kada mu je rekla: ,,Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojačke darove krasti?’’ On je ostao zbunjen, s njim nijedna žena nije tako razgovarala. Brzo su mu objasnili da su njegovi momci poharali nekoliko sela i greškom odneli i devojačku spremu one koja je stajala pred njim. Zatim ju je Veljko darovao darovima i zaprosio rečima: ,,Sada sam te ja darovao, sada si moja!’’. Stanin stav je verovatno bio takav zahvaljujući njenom ocu koji je nju, zajedno sa dve sestre, oblačio u mušku odeću i odgajao da budu snalažljive mlade žene.



2.     MILUNKA SAVIĆ





Ova neustrašiva žena koja nam je svima poznata, rođena je 1890. godine u selu Koprivnica, u blizini Kopaonika. Učila je da čita, piše, računa, kao što je i pomagala roditeljima oko kućnih poslova i stoke. Kada je njen brat Milan dobio poziv za učešće u Prvom balkanskom ratu, ona je želela da se prijavi umesto njega. Ipak, na kraju se preobukla da bi izgledala kao muško, a svi su bili iznenađeni prilikom njene prve povrede kada su saznali da je Milun zapravo – Milunka! Istakla se kao izvanredan borac i bombaš, a važi za najodlikovaniju ženu-ratnika iz Prvog svetskog rata. Nakon ratova, svoj život je posvetila odgajanju usvojene dece.


3.     Sofija Jovanović





Sofija je bila uzoran učenik, maturant koji je voleo školu i šetnje Beogradom... Bila je jako mlada kada je izbio Prvi balkanski rat. Sa samo 19 godina je u njemu učestvovala. Takođe je učestvovala u Prvom svetskom ratu, a i preživela albansku golgotu i pridružila se vaskrsloj srpskoj vojsci u Grčkoj. U ratu je doživela povredu stopala i uprkos tome – nakon rata opet je obukla haljine, štikle i retko se pojavljivala u javnosti. Udala se za ratnog druga, a o njenom dostojanstvu i stavu svedoči njena pra-unuka koja kaže: ,,Baka je bila prava dama. Ponovo je obukla haljine i visoke štikle, ne znam kako je to uspevala bez polovine stopala. Posvetila se kući i nije tražila nikakve povlastice. O ratu nije pričala sem da je bio surov, užasan, ali da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini. Nije očekivala da joj otadžbina za prolivenu krv plati na bilo koji način. Bila je razočarana ratnicima koji su se posle rata laktali za privilegije. Tako je srpska Jovanka Orleanka ostala zaboravljena – naročito posle Drugog svetskog rata. Kada je umrla, u nasleđe sam dobila 13 ordena, pažljivo umotanih u čipkastu belu maramicu.’’ 


4.     Vasilija Vukotić





Vasilija je bila ćerka slavnog serdar Janka. Istakla se u Mojkovačkoj bici, 1916. godine. Otac je zadužio da izveštava vojsku o njegovim komandama. Kao hrabra devojka, preživela je i nagledala se svakakvih prizora: od strahota i ljudskih patnji do klanica. Posle rata nastavila je svoj život mirno, u Beogradu. Udavala se dva puta, i oba puta ostala udovica. Nije imala dece. Umrla je 1977. godine, sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića, na Novom groblju, gde počivaju i njeni roditelji. Bila je vrlo obrazovana, izvrsno govorila ruski i francuski jezik. U balkanskim ratovima je, kao i njena majka, bila bolničarka. Posle rata je osnovala Žensko društvo ,,Kneginja Zorka’’.


5.     Lenka Rabasović





Još jedna od mnogih mladih duša i detinjstava koje je prekinuto ratom. Kako je njen brat Cvija proglašen nesposobnim za rat, oformio je na Tari četnički odred kako bi odbranio svoju zemlju. Lenka je u poslednjem trenutku pobegla austrougarskim vojnicima koji su je tražili u kući i pridružila se bratu u šumi. Brzo je naučila da rukuje puškom, nožem i bombom. Čak je i izvršavala određene kurirske zadatke. Preživela je teško ranjavanje, ali uprkos tome je oslobođenje 1918. dočekala sa puškom u ruci. Njen brat nije bio te sreće i poginuo je u borbi pred sam kraj rata. U jednom trenutku, kada su se razdvajali, brat joj je rekao: ,,Žensko si, uspećeš da se snađeš’’. Lenka je u ratu izgubila oca i braću Vladislava i Cvija. Druga dvojica braće, Božo i Nešo su preživeli, ali sa teškim ranama. Posle dve godine, heroina se udala za Mališu Rabasovića i nastavila život; rodila je pet kćerki i dva sina.


6.     Marija Bursać





Rođena u avgustu 1920. Uz brata je učila da piše, a kao svaka poslućna kćerka pomagala je majci u kući. U septembru 1942 primljena je u Savez komunističke omladine Jugoslavije. Pročulo se za nju zbog njene hrabrosti i požrtvovanosti kao bolničarke. Sredinom 1943 razbolela se od tifusa i lečena je u rodnoj Kamenici. Nakon ozdravljenja, vratila se u brigadu, ali ubrzo je ranjena i zbog posledica gangrene preminula. To se desilo kada je imala samo 23 godine. Proglašena je za prvu ženu narodnog heroja u Jugoslaviji.

*                  *                  *                  *                  *                  *                

VELIKI LJUDI NIKADA NE ISTIČU ČINJENICU DA SU VELIKI.
Nadam se da su vas ove skraćene verzije biografija srpskih heroina podstakle da poželite da se informišete o njima i njihovom životu više od ovoga što je napisano. Uprkos brojnih zasluga koje su za života ili posthumno dobile, sve ove žene vredne su odavanja počasti, divljenja, hvaljenja i pre svega: da ih ne ZABORAVIMO!

♡ Nađite me: 
instagram @blog.girly.world (moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com


facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07
youtube: D & A channel




Žene ratnice u Srbiji

by on 20:30
Sigurna sam da nikada nije dovoljno reči o ženskim postignućima u različitim sferama i epohama života. Danas se bavim upravo žena...



Neverovatno šta sve stigneš da čuješ i saznaš dok sediš sam u kafiću... Uspela sam da čujem gospođicu koja je očigledno živela u Kanadi pa je zaboga toliko dugo bila odsutna da priča mešani engleski i srpski. Nećemo komentarisati kako to zvuči. S druge strane, krajičkom oka gledam  ljude koji prolaze ispred kafića. Oduševljavam se što me niko ne gleda čudno što sedim sama sa laptopom, pijem kafu, kuckam nešto i s vremena na vreme zapisujem na iscepani papir iz sveske jer sam zaboravila svoj lepi planer.. Ustajem par puta da zatvorim vrata jer sedim baš pored njih ali ni svež vazduh mi ne smeta, lepo je vreme. Lažno ili pravo proleće, nije bitno dok god je napolju idealna 14-stepena temperatura napolju. Stigla sam i da saznam za predstavu u BDP-u pod nazivom ,,Crna kutija’’. Slična filmu kojim sam oduševljena, Savršeni stranci, gde telefon počinje  da odaje tajne njegovih korisnika... Šta se dešava kad crna kutija počne da otkriva tajne?

A šta se tek dešava kad više od jednog popodneva provedeš u kafiću? Koliko priča i informacija možeš da se naslušaš? Je li brojivo?

♡ Nađite me: 
instagram @blog.girly.world (moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com


facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07
youtube: D & A channel



Jedan od glavnih razloga posete Novom Sadu bila je izložba u Galeriji Matice srpske. Bila sam oduševljena kad sam u časopisu naišla na članak o izložbi i već počela da planiram odlazak. Bezmalo sam čak mesec dana unapred odredila odlazak, i to samo dva dana pre samog zatvaranja izložbe. Srećom, sve se savršeno poklopilo i tog četvrtog januara smo otišle putem Novog Sada. ☺


U prethodnom postu pričala sam vam uopšteno o avanturi i dogodovštinama, dok se danas koncentrišem na samu izložbu. Pre svega, moram već na početku da kažem da priznajem da sam imala određena očekivanja. Da li su ona i u kolikoj meri ispunjena, videćete ako nastavite da čitate...

Izložba: ,,Percepcije. Žena po meri društva?''



O izložbi
(sa plakata)

Izložba Percepcije. Žena po meri društva? postavlja u dijalog umetnička dela iz kolekcije Britanskog saveta u Londonu i Galerije Matice srpske u Novom Sadu. Iako su one hronološki i tematski različite, njihovim povezivanjem želimo da pokažemo da su muzejske kolekcije neograničeni prostori za istraživanja i nova tumačenja. Zajedničkim izlaganjem dela savremene britanske umetnosti i novovekovne i moderne srpske umetnosti, ona se mogu sagledati iz nove perspektive i pokazati se njihovi drugi, možda do sada zanemareni, kvaliteti i vrednosti.

U centru analize i tumačenja je žena - kao umetnica, kao društveno kategorisan pojam, kao objekat, kao subjekat, kao alegorija, kao ona koja posmatra i ona koja se posmatra. Odabrana umetnička dela britanskih umetnica zajedno sa delima srpskih umetnica i umetnika treba da podstaknu posetioce na razmišljanje o vanvremenskoj kategoriji tzv. ,,ženskih pitanja''. Da li su i koliko umetnice poznate javnosti u odnosu na njihove muške kolege? Kakav je položaj žene, posebno umetnice, nekada i sada? Kako društvo vidi ženu? Da li rodna ravnopravnost zaista postoji u praksi? Šta zapravo znači i kakve posledice ima konsrukt ,,žena po meri društva''?



Izložba svakako sama po sebi odmah na početku postavlja pitanja i ostavlja prostora za razmišljanje tokom samog obilaska. Naizgled slučajan, a ipak tako unapred promišljen potez mešanja savremene i moderne umetnosti dve tako različite a opet tako slične države kao što su Britanija i Srbija, već sam po sebi garantuje raznolikost u umetničkom svetu.






Ono što sam definitivno zapamtila jeste podatak da je delo iznad bilo PRVI PORTRET ŽENE KOJI JE NASLIKALA ŽENA. Katarina Ivanović kao autor, a ugledna žena sa slike je Anka Topalović Nenadović. Za ovu sliku se dugo verovalo da je na njoj kneginja Persida Karađorđević, ali je skorijim istraživanjima utvrđeno da je ipak reč o njenoj sestri, Anki.
Nije li to već samo po sebi zanimljiv podatak?




Zahvaljujući ovoj izložbi sam se podsetila i naučila neke nove srpske slikarke: Katarine Ivanović, Nadežde Petrović, naučila Danicu Jovanović, Ljubicu Sokić, Zoru Petrović...
Žene čiji je život i rad vredan pažnje, a meni se čini - nepravedno zapostavljen u senci: muških kolega, modernog vremena i savremene umetnosti?
Ostavljam na vama da dovršite rečenicu.

Biću iskrena: više sam uživala u delima koja su nastala pre više od 50 godina, nego u savremenoj umetnosti. Izdvojila bih samo jednu fotografiju koja me inspirisala i naterala da poželim da i sama imam takvu fotku (žena sa jajima na oko na grudima, koja sedi na crno-belom podu u zagasitoj garderobi). Više sam se nadala delima naših slikarki, objašnjenjima, smernicama za razumevanje... Uvek se lomim između misli - da li objašnjenje ubija umetnost? Razumem da nju svako treba na svoj način da doživi, ali kako je možemo razumeti i osetiti ako ne znamo ključne delove simbolike ili detalja iz života autora koji su svakako važni? Budimo iskreni, kad god neko od nas nešto stvara - on u to unosi sebe. Ma koliko mali taj deo bio, ipak je tu. Zato je važno da znamo nešto više o autoru pre nego što stanemo ispred njegovog dela. 

Stalna postavka - Galerija Matice srpske





Nisam sigurna da li moje oduševljenje stalnom postavkom novosadskog muzeja može verno da se pretoči u reči. Svako delo je izloženo sa toliko pažnje, vođeno je računa o detaljima, o vizuelizaciji, o veličini prostora, kombinaciji boja... Naravno, o svim tim stavkama se podrazumeva da se i inače vodi računa - ali ovde je to tako ukomponovano da deluje kao da umetnička dela jedna bez drugih ne bi mogla samostalno da (po)stoje.


Modernizam, iliti modernizmi kao moj omiljeni kutak muzeja. Na čak dva sprata je teško izabrati favorita, ali čim sam se popela i ugledala ovu prostoriju - znala sam da ću je najviše zavoleti.
Tu su slike Save Šumanovića, koje momentalo upadaju u oko i zahtevaju strogu koncentraciju mada se ujedno kao igraju sa vama. Što više želiš da gledaš likove sa slika i njihova lica, to ti se više čini kao da ti na čudan način izmiču...



Muzej odnosno Galerija Matice srpske je SVETSKI muzej koji vredi posetiti! Najiskrenije kažem, posetila sam mnoge muzeje, i u Srbiji i u inostranstvu, i ovaj u Novom Sadu je rame uz rame sa nekim od najlepših muzeja u kojima sam bila.
Da ne pominjem digitalizaciju, odnosno aplikaciju pomoću koje stanete na određeno mesto na izložbi, uđete u aplikaciju koja vam automatski aktivira kameru i pred vama je Sava Tekelija - vaš vodič ali i prvi predsetnik Galerije Matice srpske.
Sve u svemu, nisam se pokajala zbog posete i smatram da ni jedan odlazak u muzej ne može biti uzaludan.

Kako vam se dopala internet-tura kroz novosadski muzej?
Da li postoji neki muzej ili izložba kojom ste bili oduševljeni u poslednje vreme?

♡ Nađite me: 
instagram @blog.girly.world (moj ,,lični'' --> @kompletan.andjeo)
mail: girly.world452@gmail.com


facebook: https://www.facebook.com/girlyworld07
youtube: D & A channel