I ja sam kao ti.

/ 09:00


Lično mislim da je za srećan i ispunjen život (ok, sad zvučim kao lice sa TV reklame...) potrebno u sitnicama i malim stvarima videti lepotu. Isto tako, kratkotrajna uživanja i hedonizmi su nešto što u današnje ludo vreme spasava glavu. Bilo da se vaša svakodnevica sastoji od lude gradske gužve i buke sa svih strana, ili lagane (ili pak ludačke) šetnje do škole - kad dođete kući potrebno vam je nešto kako bi se opustili. Pod time podrazumevam male dnevne radosti koje treba sebi priuštiti i častiti se.

Opet, smisao za sitnice nije neki talenat koji se nasleđuje kroz generacije. Ne znam ni zašto sam to nazvala ,,smislom za sitnice'', u svakom slučaju želim da vam prenesem svoje mišljenje. Kada u nečemu što je kompletno ružno i bezveze vidite nešto ipak lepo i inspirativno, to je zapravo pravi talenat. I to je nešto što će vam sačuvati glavu od ludosti koju život polako za sobom nosi i sprema nam, kad još malo sazrimo.



Ovde dolazim do još jedne teme o kojoj bi bilo dobro prodiskutovati. Ja sam, isto kao i ti, osobo koja čitaš ovo, tinejdžerka koja u paketu nosi sve ono što i ti - povremenu nesigurnost, zbunjenost, nervozu. Znam sve kroz šta prolaziš, jer i sama prolazim kroz to. Samo sam nekako naučila da sve te stvari kontrolišem i držim na ivicama normale (ako tako uopšte može da se kaže :D). I isto se plašim pomalo budućnosti kao i ti. Plašim se da neću upisati fakultet koji želim. Ako ga upišem, plašim se obaveza koje to sa sobom nosi. Plašim se učenja. Užasava me pomisao na to da se ne bavim onim što volim. Bojim se neuspeha. Šta ako za 10 godina ne budem tamo gde sam želela da budem? Šta ako samu sebe izneverim?

Sve su to stvari koje ponekad zaokupiraju moje misli i njihov tok ume da bude poprilično zamoran za moj mozak i mene. Znam da ne treba nervirati se unapred, brinuti previše i što je najgore - razmišljati previše. Tako posmatrajući, postoji mnogo toga u životu od čega se može zazirati.



Želim samo da vam kažem i iskreno podelim svoje misli s vama. Da kažem da sam i ja kao ti. Znam kroz šta prolaziš, razumem te i podržavam te. Bodrim samu sebe, a kroz to bodrim i vas.

Volela bih da mi predlažete još tema na koje želite da pričam(o). Očekujem vaše reakcije i mišljenja, ako želite da pričate sa mnom, pišite: girly.world452@gmail.com & instagram: blog.girly.world :)



Lično mislim da je za srećan i ispunjen život (ok, sad zvučim kao lice sa TV reklame...) potrebno u sitnicama i malim stvarima videti lepotu. Isto tako, kratkotrajna uživanja i hedonizmi su nešto što u današnje ludo vreme spasava glavu. Bilo da se vaša svakodnevica sastoji od lude gradske gužve i buke sa svih strana, ili lagane (ili pak ludačke) šetnje do škole - kad dođete kući potrebno vam je nešto kako bi se opustili. Pod time podrazumevam male dnevne radosti koje treba sebi priuštiti i častiti se.

Opet, smisao za sitnice nije neki talenat koji se nasleđuje kroz generacije. Ne znam ni zašto sam to nazvala ,,smislom za sitnice'', u svakom slučaju želim da vam prenesem svoje mišljenje. Kada u nečemu što je kompletno ružno i bezveze vidite nešto ipak lepo i inspirativno, to je zapravo pravi talenat. I to je nešto što će vam sačuvati glavu od ludosti koju život polako za sobom nosi i sprema nam, kad još malo sazrimo.



Ovde dolazim do još jedne teme o kojoj bi bilo dobro prodiskutovati. Ja sam, isto kao i ti, osobo koja čitaš ovo, tinejdžerka koja u paketu nosi sve ono što i ti - povremenu nesigurnost, zbunjenost, nervozu. Znam sve kroz šta prolaziš, jer i sama prolazim kroz to. Samo sam nekako naučila da sve te stvari kontrolišem i držim na ivicama normale (ako tako uopšte može da se kaže :D). I isto se plašim pomalo budućnosti kao i ti. Plašim se da neću upisati fakultet koji želim. Ako ga upišem, plašim se obaveza koje to sa sobom nosi. Plašim se učenja. Užasava me pomisao na to da se ne bavim onim što volim. Bojim se neuspeha. Šta ako za 10 godina ne budem tamo gde sam želela da budem? Šta ako samu sebe izneverim?

Sve su to stvari koje ponekad zaokupiraju moje misli i njihov tok ume da bude poprilično zamoran za moj mozak i mene. Znam da ne treba nervirati se unapred, brinuti previše i što je najgore - razmišljati previše. Tako posmatrajući, postoji mnogo toga u životu od čega se može zazirati.



Želim samo da vam kažem i iskreno podelim svoje misli s vama. Da kažem da sam i ja kao ti. Znam kroz šta prolaziš, razumem te i podržavam te. Bodrim samu sebe, a kroz to bodrim i vas.

Volela bih da mi predlažete još tema na koje želite da pričam(o). Očekujem vaše reakcije i mišljenja, ako želite da pričate sa mnom, pišite: girly.world452@gmail.com & instagram: blog.girly.world :)

Continue Reading

Odlučila sam da započnem novu rubriku na blogu. Spojivši lepo i korisno, biće to dobitna kombinacija. Koliko volim da se šetam i upoznajem skrivene delove mog Beograda - nije neka novina. Čak se i na instagramu trudim da budem u toku sa svim lepim skrovištima po gradu, pa imam čitavu kolekciju lokala koje bih volela da obiđem.
U ovoj rubrici ću vam predstaviti neke od mojih ,,otkrića'' i sprovesti vas kroz interesantna beogradska mesta. Tako da, ako dolazite na nekoliko dana ovde, a nemate ideju gde biste mogli da odete - nadam se da će vam moji tekstovi i slike dati ideju. Isto tako, ako ste Beograđanin - možda vas inspirišem da odete na neko novo mesto, probate neku drugačiju stvar, eventualno se izgubite usput ali i to je deo avanture!



Kafeterija je mesto u srcu grada gde ćete se osećati magično. Čim zakoračite u ovu oazu, oduševićete se enterijerom kao i veličinom samog mesta. Nije neobično zateći poslovne ljude u odelima kako predah traže u kafi, ili pak skroz opušteno obučene face koje su zadubljene u monitor svog računara. Izgledaju kao da rade nešto baš bitno, tako da ih neću ometati svojim pogledom. Prelazimo dalje, oči mi šaraju po prostoriji. Beograd je grad gde ćete u svako doba dana i noći zateći pune kafiće. Uvek negde ima nekoga, uvek se nešto dešava. Ta dinamika je nešto što me posebno vezuje za moj grad. Tu su i dve drugarice koje živahno razgovaraju, trudeći se da jedna drugoj što bolje objasne nešto kroz gestikulaciju ruku. Momak i devojka, sede u ćošku i gledaju nešto na telefonu. Smeju se. Srećni su.

A i ja sam.




Ono što bih takođe pohvalila je usluga. Čim sednete, konobar vam prilazi i dobijete flašu vode sa nanom (rekla bih da je to nana unutra?) i preslatke plitke čašice, koje u trenutku poželite da spakujete u torbu i odnesete kući. Ipak, nemojte baš toliko dopuštati sebi... :-D



Moj izbor je bila rose diamond kafa u obliku kapućina. (Malo mi je nejasan bio momenat oko poručivanja kafe - tu su black diamond i rose diamond kafe pa u obliku: espresa, kapućina, moke, latte-a... Morate mozak da uključite malkice)

Ono što mogu da kažem za ovu kafu je da sam bila o-d-u-š-e-v-lj-e-n-a. Kako ukusom kafe pri samom gutljaju, tako i ukusom koji se zadržava nakon. Znate sigurno, ako pijete kafu, da ponekad ostane onaj grozan osećaj u ustima? Toga ovde nije bilo, već osećaj bude nekako ,,svilenkasto-rozikast''.


Ono što mogu da kažem je da su cene oko 100 dinara iznad prosečnih, znači kafa je oko 350 dinara. Mislim da je za ovakvo uživanje zaista vredno izdvojiti malčice više novca nego inače.
Obavezno zauzmite mesto na poslednjem spratu, gde će vas, sem odličnom kafom počastiti i divnim pogledom.



Adresa: Kralja Petra 16
Enterijer/eksterijer: 5/3
Usluga: 5/5
Cene: 4/5





Uživajte u svemu što vam se pruža, smejte se i carpe diem!

Znam, pomislićete da nisam normalna kad vidite ovoliki naslov. Zapravo nije uopšte komplikovano kao što (možda) zvuči. Opustite se, eksperimentišite, istražujte, uvek ćete naći nešto zabavno!
Kako mi je prošli vikend maltene prošao u znaku kuvanja, dosetila sam se da bih nešto od tih specijaliteta mogla da fotkam i podelim s vama. 


Potrebni sastojci: - belo meso (oko 500g)


- glavica crnog luka + čen belog (ako deluje da će biti preljuto, verujte mi da luk postane pri dinstanju sladak i samo ulepšava ukus celokupnom jelu, tako da verujte sebi a i meni na reč! :D)


- 2 crvene + 2 zelene paprike sitnije iseckane


- paradajz sok (preporučujem domaći, ali koristite onaj koji imate)

...Postupak: na ulju propržite luk, dodate malkice vode i ostavite da se dinsta. Zatim belo meso, pržite/dinstate ga dok ne pobeli. Paprike idu posle piletine, i za kraj - paradajz sos i začini! Nikako ne zaboravite začine - lično volim so, biber, origano i bosiljak.


Finalni ,,produkt'' ovog eksperimenta:

Pirinač je sjajan dodatak uz ovo, ako mene pitate. :D


Koji vam je omiljeni recept?
Jeste li u skorije vreme isprobali nešto novo? Podelite to sa mnom ☺


Inače, kuvanje obožavam i zaista uživam u tome. Kao i na raznim drugim poljima - i ovde volim da eksperimentišem, spajam nespojivo i iznova iznenađujem svoje ukućane. Čvrsto verujem da hrana ispadne 100x bolja kada je spremate s ljubavlju i pažnjom, nego ofrlje. Kao i sve u životu, uostalom.

Do sledećeg čitanja,



S vremena na vreme, obuzme me neki čudesan osećaj motivacije i zainteresovanosti za kojekakve stvari. U takvim trenucima, uglavnom odem na internet i odatle su mi mogućnosti neograničene. Krenem od jedne internet stranice, pronađem još 10 sličnih i uvek nađem bar jednu zanimljivu stvar. Većinom tražim nešto vezano za mlade, aktivizam i sticanje novih iskustava. S ponosom mogu reći da sam samo i jedino ja zaslužna za, isprva, pronalaženje projekta ,,Svetska znanja za razvoj mladih'' (ili, u skraćenoj verziji, Svetionik znanja), a potom i samo prijavljivanje i najkasnije – prolazak na konkursu.



Shvatam ako vam veći deo nije jasan nakon pročitanog. Verujte mi da ni sama nisam bila baš načisto s tim za šta je tačno vezan ovaj projekat, ko su ljudi koji iza njega stoje, šta ćemo mi tamo raditi i tako dalje... Ali rekoh sebi: Danijela, ako si naišla na zanimljivu stvar – a ona obuhvata i tvoj grad (našla sam suuper projekat vezan za vršnjačku edukaciju – ali Beograd nije spadao u gradove iz kojih mladi mogu da se prijave), šta te tačno sprečava da se barem prijaviš?
Kada sam ušla u prijavni link, isprva sam mislila da će biti potrebno samo ono najosnovnije – ime, prezime, datum rođenja, grad. Kada sam malo bolje pogledala, videla sam da nije tako. U prijavi su bila pitanja poput naših interesovanja i vannastavnih aktivnosti, šta bi preporučili strancima da vide u našem gradu, kako bi motivisali ljude da više koriste kante za reciklažu, na koji način bi organizovali dan u kome bi ljudi različitih interesovanja i sklonosti mogli da se bar na jedan dan odvoje od sve popularnijih uređaja – telefona, računara, tableta... Zatim, jedno od meni omiljenih pitanja: Kako oživeti zapuštene/zatvorene bioskope u gradu?



Protekao je neki period od prijave do sledećeg javljanja. Ali jedna interesantna stvar je da sam pronašla tu ,,stvarčicu'' nekoliko dana nakon isteka roka. Zatim, otišla na fejsbuk i videla da je vreme za prijave ipak produženo (ali tek nakon slanja prijave, u kojoj sam se izvinjavala što sam prekoračila rok... čudna li sam)

Sećam se dana kad je moja mama posle dvonedelje prekookeanske, američke ,,avanture'' došla kući. To je bio opšti haos – na sve strane šminka, slatkiši, garderoba koju je donela. Razbacano po dnevnoj sobi, a pored toga gosti koji piju kafu, a uz kafu se u Srbiji, naravno i nešto prezalogaji, bilo da su grickalice ili šta drugo. I tako, opšti haos i zavrzlama u kući. U tom trenutku, stiže mi obaveštenje na telefonu – mejl. I od koga drugog nego od Svetionika znanja! Znala sam da su dobre vesti, čim su mi se javili nakon konkursa. Ne mogu da vam opišem sreću koja je kolala mojim venama tih nekoliko dana nakon toga. Hej, čoveče, pa ovo sam sama uradila! Provešću dva dana na Zlatiboru, slušati predavanja mladih, ambicioznih ljudi, upijati različita iskustva, upoznati nove ljude. Sve stvari koje volim i koje me zanimaju – na jednom mestu.



Znajući da idem na potpuno nepoznat teren, sa skroooz nepoznatim ljudima nije u meni budilo nikakav strah. Šta više, radovala sam se tome što krećem sasvim sama i što ću tamo ,,usput'' već nekog ,,pokupiti''.

Kretanje iz Beograda je bilo oko 7.30 časova u subotu, 26. avgusta. Na Zlatibor smo stigli oko 12h, dobili kartice od sobe i bili razvrstani. Bila sam u sobi sa dve devojke iz Subotice i jednom iz Beograda, koja je ujedno bila u mom timu.
Srednjoškolci iz 15 gradova Srbije su bili podeljeni u isto toliko timova. Jedan tim se sastojao od četiri srednjoškolca, mentora i koordinatora. Znači, u svakom trenutku tu je osoba kojoj se možemo obratiti za bilo kakvu vrstu pomoći.



Predavanja su počela već u 14h, a mali incident sa baš našom sobom je bio taj da smo čekale duže nego svi ostali jer nam soba nije bila sređena, očišćena kao ni spremna za izdavanje. Šta nam drugo preostaje, nego da čekamo. Došlo je do toga da smo imale vremena brzinski da se presvučemo, eventualno maalkice doteramo šminku i kosu i uputimo se ka velikoj sali.

Veliki deo dana je bio pažljivo i do detalja isplaniran, tako da su pauze od 15 minuta između svih dešavanja u toku dana bile jedini ,,predah''. Ali da vam kažem iskreno: meni je vreme brzo prolazilo jer sam se sjajno zabavljala. Bilo mi je interesantno da čujem mišljenja drugih, uspešnijih ljudi i izvlačim brojne pouke iz svega što imaju da kažu. Jedna od omiljenih mi je: ,,Prihvataj savet samo one osobe s kojom bi rado menjao mesto''.
Prvog dana smo slušali predavanje Alekse Živkovića – Potrčka iz Pirota. Dečko koji je odlučio da svoju mladost iskoristi u najbolje moguće svrhe i da pomaže ljudima koji su nemoćni. Njegov posao je da odgovara na pozive ljudi i bukvalno bude njihov potrčko, kao što mu samo ime i kaže. Nema stalnu platu, znači ljudi ga časte koliko ko želi. Dešava se da mu neko ne da ništa. Vozi se biciklom po gradu i određene stvari koje treba prevesti takođe vozi biciklom. Leti, na +40 ili zimi, na -20 – za njega to nije važno. On je na usluzi svojim sugrađanima i to je ono zbog čega mu se divim.





Poenta celog našeg zadatka je da osmislimo ozbiljan projekat koji će poboljšati život u gradu iz kojeg dolazimo, na određenu temu. Tema mog tima je sport. Znači, mi treba da smislimo nešto što bi usavršilo beogradski sport.
U toku boravka na Zlatiboru, imali smo vežbu od pola sata gde smo smišljali, u skraćenoj verziji, ono što ćemo kasnije izlagati.  Naš tim, Beograd 1, bio je prvi u izlaganju. Probile smo led i bile poprilično zadovoljne našim izlaganjem. Caka je da: imamo 2 minuta da predstavimo projekat – njegovu temu, odnosno PROBLEM i REŠENJE problema.
Bili smo u prilici da slušamo i predavanje vezano za javni nastup i retoriku, koje nam se najviše dopalo. Meni lično je i predavanje Danila Grbića u vezi FilterApp-a bilo baš interesantno. FilterApp je aplikacija koja obuhvata većinu kulturnih ustanova iz Beograda i pomaže vam da isplanirate svoj odlazak u neku od njih u određenom danu. Pronašla sam je mesec ili dva pre slušanja predavanja glavnog osnivača aplikacije i baš iz tog razloga me još više interesovalo da čujem put koji je ova ideja prošla kako bi stigla do realizacije. (Izguglajte za više informacija.)

Predstavljanje na brzaka osmišljenog projekta - u samo 2 minuta! Da li je moguće reći sve bitne stvari, problem i samo rešenje u dva minuta?

Bilo je i vremena za druženje u subotu uveče i šetnju po centru Zlatibora, tik kod jezera. Sutradan predavanja i radni deo nije dugo trajao tako da je i tu ostalo otprilike 2h pre polaska autobusa.
Sve ostale stvari koje su bili ,,propratni'' deo programa su meni ispunila sva očekivanja, čak i prevazišla! Smeštaj, odnosno apartman je bio fantastičan. Prelep, uredan, prostran i sa divnim pogledom. Hrana je takođe bila sjajna. (Bar za nas koji ne biramo previše, mama i tata nas ne drže pod staklenim zvonom i ne pitaju: ,,Joj, srce majkino, pa ti beše ne voliš grašak? Spremiće tebi mama nešto drugo.'' i ostale stvari; naravno, uvek ima dece sa kojom sedite za stolom i ona komentarišu sve i svašta vezano za hranu, te im se ne dopada, te ne jedu to i tako dalje... Ponekad mi dođe da se prebacim za drugi sto, ono pustite me na miru da završim obrok i da idem dalje. Šta znam, možda sam ja luda.)


Zatvaranje projekta i prezentacija naših razrađenih ideja biće na Avali, 4. i 5. novembra. Nakon toga ću vam napisati jedan izveštaj, sličan ovom, kao apdejt sledeće stvari koja se dešava. Dobra stvar vezana za to zatvaranje je što će biti razni ljudi prisutni tamo, neke kompanije i privatne firme koje mogu izabrati da li žele da finansiraju neki od projekata koje će mladi srednjoškolci plasirati. Takođe, izborom publike (koja je, u ovom slučaju, naša vršnjačka publika koja nas podržava) mogu da se osvoje dodatni poeni, samim tim i veće šanse za pravu realizaciju projekta i ideje.



Svaka čast onome koje pročitao post do kraja, znam da sam se raspisala poprilično ali mislim da ovakve teme treba da budu često čitane, pogotovo među mojim vršnjacima i da se što više angažuju oko bitnih stvari. Bitna stvar ne mora nužno da znači i velika – dovoljan je za početak mali pomak; umesto da baciš flašicu na ulicu, prošetaj još dva i po koraka i baci je u kantu. Eto, sasvim dovoljna promena i angažovanje – tebi znači malo, a zajednici & našoj planetici zemlji puno!

Do sledećeg čitanja,
Danijela


Sećam se svog uzbuđenja povodom prijave na Artedu radionicu. Zimus me je fejsbuk početna strana ,,počastila'' informacijom o predstojećoj kreativnoj radionici na zimskom raspustu, ali zbog odustva iz Beograda ne mogoh da se prijavim. Kažu ljudi – strpljen, spašen. I tako je Danijela čekala narednu radionicu kako bi ispunila sebi želju.


 Poslala sam prijavu desetak dana ranije, a pisalo je da šestodnevna radionica počinje 27. jula. I tako su dani prolazili, ja očekivala nekakav mejl da stigne ili bilo kakav podsetnik... I desi se to da potpuno zaboravim kada Artedu počinje. Slučajno nekako naletim na stranicu negde na fejsbuku ili instagramu i shvatim da je to... sutra. Šta, kako?! Kad pre? Znala sam da je negde krajem jula, ali verovatno nisam smatrala da 26. jul spada u kraj meseca. Šta znam...


Bila sam uzbuđena da saznam šta me to čeka na radionici, kako će sve izgledati, kako će se šta odvijati. Kada sam došla i sela za prazan sto, odmah sam znala da će mi se dopasti. Dok sam čekala drugaricu da stigne, upoznala sam se sa devojkom koja je sedela za našim stolom (po četvoro je sedelo za jednim). Reče mi da je studentkinja istorije umetnosti i da je došla da malo odmori mozak od neretko dosadnih predavanja, iskuša sebe i nauči nešto novo. Nismo baš bile sigurne šta je to tačno ,,novo'' što ćemo saznati, ali neminovno je da će nas radionica u trajanju od tri sata dnevno barem zabaviti, ako ništa drugo. Svakako kvalitetnije utrošeno vreme od sedenja kod kuće i čekanja da se vrućina povuče s ulica Beograda.


Malo po malo, kako su dani odmicali, shvatila sam princip rada i pristupa srednjoškolcima. Ana, umetnica i radnica u Kulturnom centru Beograda, bila je nešto kao... vođa. (Sigurna sam da bi se nasmejala od srca kad bi ovo pročitala!)


Uspela je da nam održi pažnju interesantnim zadacima i primerima o umetnosti. Recimo, prvog dana smo imali zadatak da nacrtamo sebe levom rukom i zatvorenih očiju. Posle smo crtkali određeni deo tela našeg lika, koji bi kroz par dana trebalo da razradimo i smestimo u priču koja će imati smisao. Dobrovoljci (među kojima sam, naravno, morala biti i ja!) su od različitih uvrnutih delova tela sklapali osobe, bića, likove. Kako god se mogu nazvati naše kreature. Zatim smo osmišljali priču iza tih ,,stvarčica'' koje smo stvorile.


Većinu dana nas je čekao neki tako interesantan zadatak – jednom smo od sitnica i gluposti koje se vuku po džepovima sklapali likove i smišljali njihovu životnu priču. A kašnjenje je takođe bilo ,,kažnjavano'' samo na mnooogo kreativniji i možda čak traumatičniji način nego u školi – što su dani radionice više odmicali, to je kazna za kašnjenje bila gora. (Prvog dana je trebalo samo izmisliti skroz čudnu, netačnu i ludu priču zašto kasnimo. Već sledećeg, trebalo je otpevati ili izrecitovati pesmicu koju znamo iz osnovne škole, a koja nam je ostala u tugaljivo-traumatičnom sećanju…)




Svakog dana, Ana nas je zatrpavala velikom količinom materijala za istraživanje. Davala nam je različite primere umetnika i njihovog načina rada, njihovih dela i načina izražavanja. Želela je time da nam da ideju kako da sami osmislimo nešto što će svetu poslati poruku. Šta je to što želiš da poručiš svima?
Niste svesni kakve sve beleške hvatah tokom slušanja Aninog izlaganja, ali evo nekih imena koja možete malo istražiti: Dan Perjovschi, Nedko Solakov, Moma (Museum of modern art New York), Tim Noble&Sue Webster, Takashi Murakami…



Kroz predavanja smo proputovali bukvalno čitavu planetu! Od Iraka, do Japana, Amerike, Bugarske… Mnogo svega i svačega; pregršt zanimljivih ideja, umetničkih dela, sadržaja koji zaslužuje da se istakne.
Poenta je bila da nas podstakne na razmišljanje o našem junaku koji će kroz neku priču predstaviti ono što mi želimo da poručimo svetu.
Meni se svidela tehnika kolaža, ali ne onog klasičnog već fotošopovskog. I tako sam eksperimentisala, igrala se u ovom zahtevnom programu i na kraju je sve dobro ispalo!



Kroz samu radionicu provlačilo se mnogo interesantnih pitanja, teorija i hipoteza. Odgovarali smo na pitanja poput:
- Šta predstavlja umetnost za tebe?
- Koji ti je omiljeni period u umetnosti?
- Kakvu umetnost voliš? (Svi su se smejali mom odgovoru: ,,Volim sve što vole mladi’’ – bilo je jače od mene i smatrala sam da je to savršen odgovor na pitanje, šta ću, can’t help it)
Radni deo radionice bio je završen nakon šest dana, kada je na nama ostalo da odlučimo kako će tačno izgledati naš završni rad koji ćemo spremati za izložbu.
Neću vam previše objašnjavati ,,poentu’’ mog rada, ali reći ću vam da su mi inspiracija bili mediji, ženski (modni, ali i drugi) magazini, propagiranje savršene žene i samopouzdanja koje se kosi sa onim što se na naslovnicama nalazi.



Imali smo skoro mesec dana za pripremu radova, a postavka izložbe bila je zakazana za 24. avgust. Postavka je trajala tri dana, ali ja sam mogla da prisustvujem samo prvom danu. Otvaranje izložbe bilo je 26. avgusta. Nisam mogla da prisustvujem jer sam bila odsutna, pisaću vam posebno o razlogu. Samo nagoveštavam da je jaako interesantno i mladalački i ambiciozno, i jedva čekam da vam o tome pričam!






Lično jedan od omiljenih radova. Ako neko živi u Beogradu, ili uopšteno zna ovaj ,,gaserski'' stil - na savršen način će shvatiti ovaj rad.



Oduševila sam se izložbom, rasporedom i samim radovima. Većinu sam videla tog prvog dana postavke, ali ima nekih koje sam očigledno propustila – a oduševili su me. Zimus je bila izložba radionice ARTedu 10, ali čini mi se da što više vreme prolazi i što se više radionica održava -  to su radovi, a samim tim i izložba – sve bolji!



Ponosna sam što sam imala priliku da budem deo cele ove priče, upoznala neke interesantne i drugačije ljude, saznala nove stvari, kvalitetno utrošila raspustovsko vreme i uživala.


Pozivam vas da posetite ARTEDU izložbu do 7. septembra. Otvorena je u foajeu Kulturnog centra Beograda, svakog dana 16-21h. (Ako ne znate gde je tačno, uđite u Vulkan na Trgu i pitajte, objasniće vam.)







Budite kreativni, mislite svojom glavom i uživajte u malim stvarima!
Do sledećeg čitanja,