Prihvatilište

Postoji toliko tema o kojima se ćuti i ne priča, a trebalo bi da se priča. Na glas. Često. Istina leži u tome da je ljudima oduvek bilo zanimljivije da prate živote poznatih zvezda, ili rijaliti emisije, možda čak i crnu hroniku u novinama. A ono što je stvarno važno se često zagubi negde u svakodnevici, zanemari i zaboravi.



Jednog utorka, drugarice iz škole i ja imale smo priliku da prisustvujemo promociji knjige ,,Naša deca'' koja se bavi životom i različitim situacijama dece iz Prihvatilišta u Beogradu. Za nešto više informacija iz prve ruke, klik ovde
Slušajući govor upraviteljice ove ustanove, autorke knjige, crtača ilustracija za knjigu, u meni su se smenjivala različita raspoloženja i razmišljanja, jedno za drugim. Ljudi koji godinama rade u ovoj ustanovi imali su štošta da kažu. Poenta je bila u tome da ne treba da sažaljevamo, već da o tome pričamo.


U Prihvatilištu borave deca koja su žrtve trgovine ljudima, bilo kakvog vida nasilja, deca bez roditelja, deca ulice... Prihvatilište bih nazvala 'usputnom' stanicom na njihovom putu i borbi koju imaju da biju, čini se, doživotno. Ne mogu da ostanu suvište dugo tamo, a naredna mesta gde idu su ili hraniteljske porodice, ili njihove sopstvene (ako se dete izgubilo), ili neki drugi Domovi...
Uslovi u kojima ova deca žive su zadovoljavajući, ali opet nekako nedovoljni. Kreveta ima svega 16, a dece (tada) 22. Kako Prihvatilište stoji na usluzi deci iz čitave Srbije 24 sata dnevno, 365 dana u godini, vrlo su velike šanse da se broj dece u svakom trenutku može povećati.

Čitav događaj prožimale su, između razgovora, melanholične i na trenutke tužne melodije koje je odsvirala jedna od zaposlenih u Prihvatilištu. Svoj sastav je pročitala štićenica Prihvatilišta, a na kraju večeri su nas, kao šlag na torti, sama deca počastila pesmicom, plesom i osmesima.
Ono što me dirnulo je to kako su oni puni ljubavi, ne deluju nesrećno, imaju lepši osmeh od nekog deteta koje ima sve.

U knjizi postoje različite situacije koje su zadesile vaspitačice, zaposlene i decu u Prihvatilištu. Naravno da nisu sva deca cveće, itekako je kroz taj privremeni dom prošlo nasilne i 'teške' dece. U stvari, prava je istina ta da ona traže samo malo pažnje, ljubavi, vremena.
Fascinantno je to kako se zaposleni bore svim snagama za što bolji kvalitet života u Prihvatilištu, kako izlaze na kraj sa raznim situacijama koje su ih spopadale (požar, manjak prostora, neupotrebljiva kupatila...)
Veliku većinu emocija koje su me ispunjavale slušajući ove ljude kako pričaju, kasnije i dečicu kako pevaju i igraju, ne mogu da opišem jer je to potrebno videti i doživeti.
*Dok smo izlazili, deca su držala korpice sa slatkišima, i jedan preslatki dečačić mi je prišao i rekao: ,,Izvolite, uzmite slatkiš''. Ja sam bila zapanjena tom slatkoćom i čitavom situacijom, da sam samo tako stajala jedno 10 sekundi i gledala ga jer nisam znala šta da kažem. Uspela sam samo na kratko da mu promrmljam: ,,Hvala'', mada se on povukao pre nego što je uspeo da me čuje. Posle njega, pogled mi se susreo sa lepim krupnim okicama jedne slađanice koja me je gledala odozdo i nasmešila mi se. Uzvratila sam joj i izašla punog srca.*

Želim samo da vam kažem da još uvek postoje ljudi koji se lavovski bore za nešto do čega im je stalo, ljudi koji nikad ne gube nadu i uvek iz svega izvuku nešto dobro.
Da vas podsetim da su prave vrednosti skroz nešto suprotno od onoga što se danas smatra 'vrednim'. I da vas podsetim na temu o kojoj ne treba ćutati. Temu o kojoj se treba informisati, pomoći koliko je moguće jer to je ono što njima puno znači.
Ponosna sam što moja škola organizuje Humanitarnu nedelju svake godine, gde se sva sredstva koja se skupe od turnira, humanitarnog koncerta i odeća odlaze u prave ruke i na pravo mesto!