Izložba Pabla Pikasa

U prethodnim postovima pisala sam vam da sam se počela sve više zanimati za umetnost, u svim oblicima. Odlasci na izložbe sastavni su deo toga. Živim u glavnom gradu, i imam razne mogućnosti i svakodnevna dešavanja koja je potrebno samo da budu ispraćena. Pojmovi kao što su ,,radionice za srednjoškolce'' i slično, čest su gost na mom Google pretraživaču. :D

I tako, listajući internet, naiđem na informaciju da Pikaso dolazi u Beograd! (dobro, ne baš on, nego njegova dela)
Obradujem se, zovem drugaricu, dogovorim se i isplaniram!

Dobro sam se pripremila, pronašla zanimljivosti o njemu i njegovom životu, podsetila se biografije, najpoznatijih slika... Čak sam i ištampala pojedine rečenice o izložbi koju ću posetiti Vollard Suite. To je nešto kao ciklus radova u periodu 1930-1937 koje su nastale po narudžbini pariskog trgovca umetninama, Ambroaza Volara.
Među slikama, nalazi se i nekoliko njegovih portreta. (Jedan od omiljenijih delova izložbe su mi upravo ti portreti.)

Na samom ulazu na izložbu, nalazi se objašnjenje. Uvek je bitno da znamo šta gledamo, zar ne?

 Dosta sam čitala o samom Pikasu uoči ovog odlaska i saznala razne zanimljive stvari. Na primer, da je njegova prva izgovorena reč bila paz, što je na španskom skraćenica za olovku. Ili da je imao 2 žene i četvoro dece. (A pored njih još mnooooge!)
Takođe, jedan je od osnivača kubizma, ali to u tek nešto kasnijim godinama.
Imao je, kao i svi, uspone i padove, dobre i loše periode. Njegov loš period, u pogledu dela, se zvao Plavi period, koji je obilovao melanholijom, nostalgijom, tugom. Počeo je smrću njegovog prijatelja, koji je usputbudirečeno oduzeo sebi život.

Takođe sam saznala da je, kada je prvi put došao u Pariz, bio toliko siromašan da je svoje crteže koristio u svrsi grejanja, jer nije imao čime drugim da se greje. Potom ga je otkrila neka mlada devojka, koja je promovisala njegov rad i tako je zapravo i postao poznat. Znači, zahvaljujući ženi.

S druge strane, njegov odnos prema ženama bio je... Pa, malo je reći, ponižavajuć. Ipak, jedna od njih koja se odvažila i napisala knjigu u kojoj je opisala kako je to bilo živeti sa Pablom Pikasom, u kojoj je između ostalog priznala da je jedna od retkih (ako ne i jedina) koja je imala snage da ga ostavi.

Napisala je da, ako ga ne ostavi, uništiće je, kao mnoge pre nje. Jednostavno, bio je magnet za žene. Mogao je da bude najdivniji na svetu, i u trenutku se promeni u najgoreg monstruma. Tako kažu. A ipak, on je bio taj koji je njih ostavljao. I pored takvog ponašanja.
Smatrao je da su žene tu zbog njega, zbog njegove umetnosti i inspiracije.

Kako bilo, ovi crteži uglavnom izgledaju jednostavno, ne previše 'načičkano' i imaju razumljiva imena. Ovo su samo neki od mnogih koji su nastali po nalogu pariskog trgovca.

Ovaj rad mi je favorit. Sviđa mi se kako statua izgleda kao da ima 2 glave, a ujedno i kao da ima samo jednu. Nešto poput optičke varke. Mislim da se slika zove Dve žene koje posmatraju skulpturu ili nešto tako slično.

Uglavnom, bilo je dosta aktova, jer je ljudsko telo (posebno žensko) bilo njegov nepresušan izvor inspiracije. Ali i životinje. Na ovoj izložbi se takođe pojavljuje motiv minotaura. Postoji i zasebna soba sa tim slikama.

Primetih, takođe, i da je dosta imena sadržalo reč 'skulptor' i 'skulptura'. I na skoro svakoj je bar jedna ženska osoba. U čemu se ogleda njegova takoreći zavisnost od žena, kao modela i ljubavnica.

U poslednjoj prostoriji je bila projekcija filma, gde sam imala osećaj kao da se nalazim tik pored njega. Osetila sam njegovu životnu energiju, i nekakav čudan šmek. Negde i razumem sve žene koje su bile uz njega, a imao ih je kroz život mnogo.



-Dok vam spremam nove postove vezane za Italiju, evo zasladite se ovom poslasticom koja je čekala svoj red još od februara.

Čitamo se!