Hladnoća.

Veče. Vraćam se iz grada. Glavom mi se vrzmaju razne misli. Od toga koliko mi je epizoda omiljene serije ostalo da pogledam do kraja sezone, pa do predmeta koje moram da učim za sledeću nedelju. Kada su napolju niske temperature, dok dišemo stvaramo onaj oblačić magle od daha. To me nekako odvraća od svih briga i razmišljanja, i prebacuje na jednu sasvim drugu temu.

Hladnoća.
Jedna naizgled bezazlena reč, a opet, može se posmatrati iz raznih uglova.
Ona me navodi da razmišljam o tome kako nije zapravo niska temperatura ono što je zaista hladno napolju. To su ljudi.
Sve se više pretvaramo u robove sopstvenih navika i načina života. Postajemo opsednuti svim drugim stvarima u životu koje nisu bitne toliko, kao prave, istinske vrednosti. A šta su istinske vrednosti?
Ako pitate mene, to su ljubav, prijateljstvo, razumevanje... Sve ono što ulepšava život.
Međutim, ovaj svet se nekako pretvara u mesto koje više ne odiše ljubavlju. Ima ljudi koji sreću vide u malim stvarima - nije da nema. Samo je tužno što taj broj nije srazmeran broju ljudi koji su površni i sebični.
Šta nas košta da ulepšamo nekome dan? Da ustanemo u prevozu baki koja se vraća s pijace? Ili da se, u prolazu, nasmešimo devojčici koju mama vodi u vrtić? Ili da najjače zagrlimo mamu?
Zašto su ljudi postali toliko hladni i otuđeni?
Zar nije lepo znati da si ti razlog nečijeg osmeha?

Ne znam, ja mislim da bi trebalo više da se posvetimo komunikaciji s ljudima u našem okruženju. Da pružimo više pažnje svojim najbližima. :)

Jovana Rikalo photography

Kakvo vi mišljenje imate o stvarima o kojima sam pisala ovde?